Zvuk vodeničkog kamena uz koji je proveo detinjstvo u Gornjoj Sipulji, nedaleko od slavne planine Cer, Pavla Pantelića Paju podstakao je da na jedinstven način sačuva sećanje. Punih 20 godina on pravi makete vodenica različitih dimenzija i detalja, među kojima najveća ima dva metra. Žubor vode i slike starih potočara potpuno su identične onim iz Pajine mladosti.
– Pustimo ih da rade i supruga i ja pijemo kafu. Zvuk veće nadjača zvuk manje jer je mnogo bučnija – pokazuje svoje vodeničko blago Pavle Pantelić.
A tek kad uključi sve, oseća se kao da je tik uz vodopad. Žubor reke, zvuk čeketala i vodeničnog kamena Paji su u krvi, pa se zbog te ljubavi posvetio pravljenju mini vodenica. Kada se penzionisao u šabačkoj Zorki kao vrstan zavarivač, vratio je sećanje na detinjstvo, provedeno u Pocerini i počeo da stvara prava umetnička čuda.
– Godine 2003. sam počeo da radim prvu vodenicu. Osam godina efektivnog rada uložio sam u 11 vodenica. Napolju se nalazi 9, u terasi jedna i jedna je u kući. Mukotrpan rad, verujte, ali kad čovek voli, kad zna šta hoće, onda je tu sve rečeno – opisuje svoj neobični hobi.
Ili bolje rečeno – urađeno. Zvuk vodenice koji je zapamtio još kao dečak na reci Cernici u Gornjoj Sipulji i žive slike koje su promicale ispred njega, sada je preneo u svoje dvorište.
– Svaka vodenica je dovedena do savršenstva. Ovako kako vidite ovde, takva je i u prirodi, još su možda i lepše. Svaka ima konja, zapregu, psa, pecače, mlinare, pritoku, Svaka je urađena da radi narednih sto godina. Tu nema šta da se pokvari – ponosan je Paja na svoj dugogodišnji trud.
Kad uključi vodene pumpe, voda zažubori i pokrene vodenični kamen. Seljani koji su u zaprezi doterali žito na meljavu čekaju ispred u ambijentu kakav je tvorac sam izmaštao.
– Prvo se uradi postolje, pa se radi korito, onda dođe nadgradnja. Sledeće se radi vodenica kompletna sa turbinama. Ovo je, na primer, kombinovana potočara i lopatara. Želeo sam da pokažem kako se nekad mlelo na Savi, Drini, Moravi. Lopatare su bile ogromne, ali su mnogo sporo mlele u odnosu na potočare koje su mnogo brže i jače. One su se gradile na planinskim rekama i potocima – objašnjava ovaj zaljubljenik u svoj ručni rad.
Njihov izgled i priču upio je još kao dečak, a onda je počeo da stvara svoja umetnička dela. Svaki segment razrađen je do detalja, a likovi kao da su živi. U sobi za mlinara stali su slamarica i ponjava, sto, stolica i fenjer da osvetli prostor. Okolo samoniklo rastinje baš kakvo je nicalo oko vodenica.
– Onaj čiji je red da melje dolazio je sa volovima, konjima, šta ima kao prevozno sredstvo, dovlači pšenicu ili kukuruz, i ako je vodenica slobodna, uđe unutra, zaspe koševe, pusti vodenicu sa radi i onda nastaje meljaja. Najvažniji deo je čeketalo, bez toga ne može da se melje – pojašnjava mehanizam mlevenja.
Materijal je nabavljao iz različitih delova Srbije. Odlazio na buvljak svakog petka da pronađe ono što je pre toga izmaštao, a onda bi satima deljao, vario, šio, lepio, sklapao.
– Šupljikasti kamen je sa planine Povlen kod Valjeva. To je najlepši i najskuplji kamen koji se skida sa površine vodopada i prodaje. Svaki milimetar urađen je mojom rukom – kaže Pavle.
Svaka Pajina vodenica je unikatna. Različite su dimenzije, ambijent, princip rada, detalji ali je funkcija svih ista.
– Dugačka 2,5 metra, široka 90 centimetara, možda i metar. Rađena je 14 meseci. Neki delovi su rađeni u stanu, neki napolju i svi su unikatni – pokazuje jednu od najdražih.
Ideja je bila da svako ko dođe, vidi i doživi stara vremena, život u vodenicama i oko njih, pa je tako dočarao i kako su se nekada, u nedostaku savremenih mašina sekla drva.
– Ovaj dolap pokreće vodopad na reci Sopotnici kod Prijepolja, i pokreće cirkular koji seče drva, kao dete sam to video i prikazao za šta se sve koristila snaga vode.
A tek kad se uđe u njegovu sobu, tu od detalja zastaje dah. Osim vodenica, sobu je ispunilo na hiljade suvenira, igračaka, ukrasa.
– Nema šta nema, od vodenica, do predmeta iz Vijetnama, Kine i Bangladeša. Mala vodenica na zidu se ujutru pali da odradi svoj deo posla dok pijemo kafu supruga i ja. Za mene ovo je život, porodica, bogatstvo. Tako živim, tako mi je lepo. Igračke su moja ljubav – iskren je on.
A reakcije posetilaca baš takve, od zaprepašćenja do oduševljenja.
– Dolazio je jedan Amerikanac, elektroinženjer od 82 godine i rekao mi je da u svom životu nije video toliko bogatstvo na jednom mestu. Na zapadu bi ovo koštalo čitavo bogatstvo, tako mi je rekao – priča.
Tom bogatstvu ovog leta dodaje još jedno i kaže da tu stavlja tačku, jer sada je vreme da se sasvim posveti uživanju u njihovoj čaroliji.
– Poslednja vodenica koju radim biće najlepša i najatraktivnija – zamišljene kuće u planini i pravim ogradu oko kuće. Potrebno je mnogo znanja i zanimanja, mašte do neba, volje, živaca, truda, bez toga nema ništa – zaključuje ovaj samouki majstor.
Zato su jedinstvene i za Paju nemaju cenu.
