Vrhunski majstor reči i metafore, zakleti pesniki, avangardista i revolucionar, najmlađi pesnik u krugu nadrealista koji je dobar deo svog života, zbog ideoloških, političkih uverenja, tamnovao, pariski sudent, profesor u Bihaću, pisac sa zatvorskim, a i logoraškim iskustvom, novinar „Tanjuga” i „Borbe”, autor niza romana, pripovedaka, eseja i pesama, vrhovni komunistički književni ideolog. Ukratko, to je Oskar Davičo.
Oskar Davičo, ( Arhiva Zavičajnog odeljenja Biblioteke šabačke) – (Foto: J. Gubelić)
Oskar Davičo, srpski i jugoslovenski književnik, najmlađi pesnik u krugu nadrealista koji je dobar deo svog života, zbog ideoloških, političkih uverenja, tamnovao. Po mišljenju mnogih, ovaj poklonik socijalizma i dogmatik slobode, kako se sam izjašnjavao, dao je partiji, kojoj je pripadao celim bićem, više nego ona njemu. Bez ovog avangardiste i revolucionara ne bi se mogao zamisliti novi modernistički književni krug sredinom prošlog veka, ali ni takozvani socijalistički modernizam. Robijao je sa Aleksandrom Rankovićem, Milovanom Đilasom i Mošom Pijade, a poetiku gradio u isto vreme sa Vaskom Popom, Miodragom Pavlovićem, Radom Konstantinovićem i drugim savremenicima. Antologijski pesnik, grčki partizan komandanta Markosa, student i bokser lake kategorije u Parizu, Srbin Mojsijeve vere , sve je to bio Oskar Davičo.
Oskar Davičo sa Josipom Brozom, fotografija – Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačka – (Foto: J. Gubelić)
Oskar Davičo, autor jedne od najlepših patriotskih pesama “Srbija” i zbirki poezije, čuvene “Hane”, rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Otac mu je bio knjigovođa, socijalista po ubeđenju i ateista, pa možda otud i kod Oskara ljubav prema socijalizmu, a majka, prema tvrdnjama onih koji su je poznavali, lepotica, smerna supruga i domaćica. U dnevničkim beleškama piše o svom rodnom gradu i duhovito progovara o svojim prvim, dečijim pokušajima bežanja od kuće usled, kako on kaže, “Zova nepoznatog”. “ U Šapcu, na granici, osećao se valjda isto toliko snažno kao i drugde Zov Nepoznatog. Ali tamo se ranije no igde odzivalo na taj poziv. U četvrtoj godini pokušao sam prvi put da pobegnem od kuće. Bez pasoša, kao i ostali Šapčani. Ali oni su, krijumčareći, prebacivali u Austriju onaj čuveni duvan bajinovac i vraćali se odande sa šoljicama za srpsku kafu, loptama ili lutkama za srpsku decu, modnim žurnalima za srpske gospojce i receptima prolećne torte ili hladnog koha za mamu. Ne znam šta sam hteo da odnesem, sa čime da dođem roditeljima”, piše Davičo I otkriva detalj društvenog života I kretanja ondašnjih Šapčana: “S finansima, graničarima, obaveštajcima, tajnim agentima, kojih je mnogo bilo, Šapčani su se srdačno zdravili samo u kafani kod Pariza, gde je moj tata obično igrao karte s pop-Savom; ja tamo nisam zalazio. Zato, ono što je mnogim mojim sugrađanima polazilo za rukom — meni nije. I drugi put su me žandari vratili kući s granice”, dodaje pisac.
Prolaz u Karađorđevoj ulici gde je rođen i živeo Oskar Davičo (Foto. J. Gubelić)
Za vreme Prvog svetskog rata, kao četvorogodišnjak beži sa porodicom, u majčinom naručju, na klimavim fijakerima, sklanjajući se iz Šapca gađanog neprijateljskom artiljerijom, preko Valjeva, Čačka, Kruševca i Zaječara, da bi privremeno utočište našli u Negotinu. Tu je, mada još dečak, dobro zapamtio pesmu pijanih đaka — vojnika koji su se spremali da ginu.Taj događaj opisao je kasnije u poemi “Detinjstvo” koja je prikazana na neki način iz perspektive deteta. Oskar je osnovnu školu završio u Šapcu, da bi potom postao đak Šabačke gimnazije. U to vreme naročito je voleo da gleda filmove, čita narodne junačke pesme i piše stihove. Istovremeno, pošto se pročuo kao „literata“, često je, po sopstvenim rečima, „škrabucao po narudžbini razrednih švalera, uglavnom doslednih ponavljača, pišući njinim cicama ljubavna pisma, u prozi ili u stihovima”.
Majstor reči – Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačka – (Foto: J. Gubelić)
Školovanje u višim gimnazijskim razredima nastavio je u Prvoj beogradskoj gimnaziji odakle je, iznenada, iako dotle primeran đak, u šestom razredu isključen. Profesoru jugoslovenske književnosti došao je do ruke časopis “Okno”, u kom je bio i Davičov prilog u kome se pita „na koga je ličio bog ako je stvorio po svom obličju čoveka?” I sam, u svojim dnevničkim beleškama, sa podnaslovom “Gole činjenice”, o ovom događaju kaže: “Isteran sam iz šestog razreda gimnazije, jer katiheta nije hteo da prizna da je božje obličje (po čijem je obrascu napravljeno ljudsko lice na početku čovekove evolucije) moralo biti slično majmunskom”. Međutim, ovo je doprinelo da mladi Davičo privatno položi sedmi i osmi razred i stekne matursko svedočanstvo 1926. sa 17 godina: “Maturirao sam, kao privatista, godinu dana pre svojih drugova i sa sedamnaest otputovao u Pariz da studiram”, piše Davičo.
Sa drugarima – Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačka – (Foto: J. Gubelić)
Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni dve godine. Boravak u Parizu bio je prilika da usavrši francuski jezik, ali i bude u gradu važnih zbivanja koji će uticati i na njegove literarne puteve, izbore i shvatanja. Ipak, kasnije će se šaliti na račun svog pokušaja studiranja u prestonici kulture: “Znam ja i sad gde se nalazi Sorbona. Išao sam nekoliko puta do tog prastarog kamenog zdanja, ulazio u kameno dvorište, pa čak i u učionice obložene hrastovinom ili freskama. Ali para sam imao samo za dva meseca”. U Parizu je Oskar Davičo radio kao kelner, nosač, spring- partner u bokserskoj školi, kao šuster, zabavljač mladih, ali i vremešnih dama, jer mu je otac dao novac samo za dva meseca kursa francuskog jezika. Tamo je išao na mitinge Komunističke partije Francuske, ali ispite nije prijavljivao.
Oskar Davičo: Volim tvoje ruke
Volim tvoje ruke
Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.
Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.
Po dolasku u Beograd upisao se, 1928. godine, na Filozofski fakultet, na grupu za francuski jezik i književnost. O svojim ekspresnim studijama Davičo jednostavno kaže: „Diplomirao sam s desetkama za godinu i po. Više zahvaljujući neznanju šefa katedre negoli svom znanju.“ Diplomirao je 1930. godine. vrlo mlad, u 21-oj godini. Prvi čas, kao profesor francuskog jezika i jugoslovenske književnosti, održao je u Šibeniku, u osmom razredu, u kom su samo tri devojke i dva mladića bili mlađi od njega. Međutim, odavde je oteran posle tri meseca, da bi odmah dobio mesto honorarnog nastavnika u Prvoj beogradskoj gimnaziji, onoj istoj iz koje je isključen 1925. godine.
Progon zbog političkog aktivizma u njegovom životu postaće uobičajena stvar. Kao član Komunističke partije Jugoslavije u Bihaću je 1932. godine uhapšen jer je bio partijski sekretar sreskog komiteta KPJ i pet godina zatvora će odležatii u KPD Sremska Mitrovica. Tamo mu je neki batinaš cepao „list po list“ njegovih neobjavljenih pesama, a na robiji je napisao i roman “Detinjstvo” koji nije bio završen i koji se izgubio kada su ga prebacivali iz zatvora u zatvor. Po izlasku iz zatvora vraća se u Beograd, ali ubrzo je ponovo uhapšen 1938. godine i pušten „omaškom“. Tada se sklonio na Kopaonik kod oca jednog svog prijatelja gde je za dva dana napisao je ciklus pesama “Hana”, “Srbija” i neke pesme iz kasnije zbirke “Višnja za zidom”. Po nalogu partije, KPJ, prebacuje se u Zagreb. U časopisu “Naša stvarnost”, 1938. je objavio ciklus pesama “Tri zida”, “Detinjstvo” i “Srbija”. Zbirka “Pesme”, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“, a Davičo je ponovo uhapšen.
U avgustu 1941. ilegalni partijski zadaci ga odvode u Split gde je ubrzo, na nečiju dojavu, bio uhapšen. U policiji su zatvorenike delili u dva reda, dok su za stolom dva crnokošuljaša zapisivala imena I podatke. Birajući od dva zla manje, u trenutku se iz reda u kome su bili komunisti prebacio u red u kome su bili Jevreji. Crnokošuljašu za stolom pružio je rukom popunjenu ćiriličnu legitimaciju, a ovaj je, ne primetivši da se radi o ćirilici, njegovo ime „preveo“ na latinicu i u spisak uhapšenih Jevreja uneo ime Ostap Daburo. Tako mu je usred ustaške Hrvatske, ćirilica spasla život, jer su agenti tražili Oskara Daviča, ali ovoga na spisku uhapšenih nije bilo. Dalje je sproveden u italijanski logor za Jevreje na Korčuli, a odatle u internaciju u Lombardiju. Odatle je dva puta bezuspešno pokušao da pobegne, što je rezultiralo batinama, a treći put, 1943. uspeo je da pobegne i da se mesecima krije među masama dezertera, begunaca, švercera, uplašenih i gladnih ljudi, kojih je bilo na sve strane u tadašnjoj fašističkoj Italiji. Nakon što se domogao Dalmacije, konačno je bio među partizanima. Stupio je u Prvu proletersku brigadu, sa kojom je, kao borac, uz povremene prekide, ostao do oslobođenja srpske prestonice i zemlje.
Avangardista i revolucionar – Fotografija – Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačka – (Foto: J. Gubelić)
Progon zbog političkog aktivizma u njegovom životu postaće uobičajena stvar. Kao član Komunističke partije Jugoslavije u Bihaću je 1932. godine uhapšen jer je bio partijski sekretar sreskog komiteta KPJ i pet godina zatvora će odležatii u KPD Sremska Mitrovica. Tamo mu je neki batinaš cepao „list po list“ njegovih neobjavljenih pesama, a na robiji je napisao i roman “Detinjstvo” koji nije bio završen i koji se izgubio kada su ga prebacivali iz zatvora u zatvor. Po izlasku iz zatvora vraća se u Beograd, ali ubrzo je ponovo uhapšen 1938. godine i pušten „omaškom“. Tada se sklonio na Kopaonik kod oca jednog svog prijatelja gde je za dva dana napisao je ciklus pesama “Hana”, “Srbija” i neke pesme iz kasnije zbirke “Višnja za zidom”. Po nalogu partije, KPJ, prebacuje se u Zagreb. U časopisu “Naša stvarnost”, 1938. je objavio ciklus pesama “Tri zida”, “Detinjstvo” i “Srbija”. Zbirka “Pesme”, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“, a Davičo je ponovo uhapšen.
U avgustu 1941. ilegalni partijski zadaci ga odvode u Split gde je ubrzo, na nečiju dojavu, bio uhapšen. U policiji su zatvorenike delili u dva reda, dok su za stolom dva crnokošuljaša zapisivala imena I podatke. Birajući od dva zla manje, u trenutku se iz reda u kome su bili komunisti prebacio u red u kome su bili Jevreji. Crnokošuljašu za stolom pružio je rukom popunjenu ćiriličnu legitimaciju, a ovaj je, ne primetivši da se radi o ćirilici, njegovo ime „preveo“ na latinicu i u spisak uhapšenih Jevreja uneo ime Ostap Daburo. Tako mu je usred ustaške Hrvatske, ćirilica spasla život, jer su agenti tražili Oskara Daviča, ali ovoga na spisku uhapšenih nije bilo. Dalje je sproveden u italijanski logor za Jevreje na Korčuli, a odatle u internaciju u Lombardiju. Odatle je dva puta bezuspešno pokušao da pobegne, što je rezultiralo batinama, a treći put, 1943. uspeo je da pobegne i da se mesecima krije među masama dezertera, begunaca, švercera, uplašenih i gladnih ljudi, kojih je bilo na sve strane u tadašnjoj fašističkoj Italiji. Nakon što se domogao Dalmacije, konačno je bio među partizanima. Stupio je u Prvu proletersku brigadu, sa kojom je, kao borac, uz povremene prekide, ostao do oslobođenja srpske prestonice i zemlje.
U društvu pesnika – Fotografija – Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačka – (Foto: J. Gubelić)
Progon zbog političkog aktivizma u njegovom životu postaće uobičajena stvar. Kao član Komunističke partije Jugoslavije u Bihaću je 1932. godine uhapšen jer je bio partijski sekretar sreskog komiteta KPJ i pet godina zatvora će odležatii u KPD Sremska Mitrovica. Tamo mu je neki batinaš cepao „list po list“ njegovih neobjavljenih pesama, a na robiji je napisao i roman “Detinjstvo” koji nije bio završen i koji se izgubio kada su ga prebacivali iz zatvora u zatvor. Po izlasku iz zatvora vraća se u Beograd, ali ubrzo je ponovo uhapšen 1938. godine i pušten „omaškom“. Tada se sklonio na Kopaonik kod oca jednog svog prijatelja gde je za dva dana napisao je ciklus pesama “Hana”, “Srbija” i neke pesme iz kasnije zbirke “Višnja za zidom”. Po nalogu partije, KPJ, prebacuje se u Zagreb. U časopisu “Naša stvarnost”, 1938. je objavio ciklus pesama “Tri zida”, “Detinjstvo” i “Srbija”. Zbirka “Pesme”, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“, a Davičo je ponovo uhapšen.
U avgustu 1941. ilegalni partijski zadaci ga odvode u Split gde je ubrzo, na nečiju dojavu, bio uhapšen. U policiji su zatvorenike delili u dva reda, dok su za stolom dva crnokošuljaša zapisivala imena I podatke. Birajući od dva zla manje, u trenutku se iz reda u kome su bili komunisti prebacio u red u kome su bili Jevreji. Crnokošuljašu za stolom pružio je rukom popunjenu ćiriličnu legitimaciju, a ovaj je, ne primetivši da se radi o ćirilici, njegovo ime „preveo“ na latinicu i u spisak uhapšenih Jevreja uneo ime Ostap Daburo. Tako mu je usred ustaške Hrvatske, ćirilica spasla život, jer su agenti tražili Oskara Daviča, ali ovoga na spisku uhapšenih nije bilo. Dalje je sproveden u italijanski logor za Jevreje na Korčuli, a odatle u internaciju u Lombardiju. Odatle je dva puta bezuspešno pokušao da pobegne, što je rezultiralo batinama, a treći put, 1943. uspeo je da pobegne i da se mesecima krije među masama dezertera, begunaca, švercera, uplašenih i gladnih ljudi, kojih je bilo na sve strane u tadašnjoj fašističkoj Italiji. Nakon što se domogao Dalmacije, konačno je bio među partizanima. Stupio je u Prvu proletersku brigadu, sa kojom je, kao borac, uz povremene prekide, ostao do oslobođenja srpske prestonice i zemlje
U oslobođenom Beogradu radio je u novoosnovanom Tanjugu, Borbi, Glasu. Da bi stekao novinarsko iskustvo, radio je i po 18 sati dnevno. Kao novinar, Davičo je išao u Nirnberg na suđenje Geringu i drugim ratnim zločincima, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. U jeku kolonijalnih oslobođenja Oskar Davičo će putovati po Africi i kao rezultat tih putovanja nastaće njegova druga putopisna knjiga “Crno na belo” (1962). Sasvim sigurno se može tvrditi da je Oskar Davičo u posleratnom periodu bio jedna od najaktivnijih i najdinamičnijih ličnosti, i kao novinar, kasnije kao slobodan umetnik. Učestvovao je u svim literarnim bitkama, polemikama. Jedno vreme vođa i uzor mladih, sinonim za sve što je moderno i avangardno, a zatim, kasnije, omražen, osporavan, sukobljen i zavađen čak i sa onima koji su se nekada u njega zaklinjali, morao je da napusti sredinu u kojoj je živeo. Tako je osamdesetih napustio Beograd i sa porodicom se preselio u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis „Dalje“, bavi se aktivno politikom i piše. U Beograd se vraća 1983. godine. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju.
U lovu – Foto – Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačka – (Foto: J. Gubelić)
Za svoj književni rad mnogobrojne nagrade, ali ono po čem će ostati upamćen je da je jedini trostruki dobitnik NIN- ove nagrade za romane: Beton i svici (1956), Gladi (1963), Tajne (1964).Dela Oskara Daviča prevođena su na : francuski, albanski, arapski, engleski, češki, poljski, mađarski, nemački, holandski, ruski italijanski, slovački jezik, čak i na esperanto. Značajan je i njegov prevodilački rad. Pored Manovih Budenbrokovih koje je sa Ognjenom Pricom preveo sa nemačkog, preveo je i Uzoranu ledinu Mihaila Šolohova, Groznicu Bele Ahmaduline, kao i Izabrane pesme Jevgenija Jevtušenka sa grupom autora. Oskar Davičo je autor brojnih filmskih scenarija posleratnog jugoslovenskog filma.
Simptomatično za Davičovo literarno delo kod publike i kritike jeste da je bilo popularno od pedesetih do kraja osamdesetih. Posle njegove smrti, promenom društvenih i političkih odnosa, sasvim pada u zaborav. Poznavaoci ondašnjih prilika kažu da kritika nije mogla da se lako izbori sa činjenicom da je najveću pesmu o Srbiji napisao jedan „Ješa”, a zatim je, mada nenamerno, u poemi „Za borce 13. maja”, koja je trebalo da bude oda u čast tadašnje Službe državne bezbednosti, zloglasne Ozne i njenog tadašnjeg šefa Aleksandra Rankovića, stihom “Ozna?! Sve dozna!” ovekovečio negativan rad bezbednosne službe. Ipak, u poslednjih desetak godina, Daviču se opet pruža pažnja i objavljena su tri izdanja njegovih pesama, a objavljen je i zbornik kritičkih tekstova o njegovom delu, u izdanju Instituta za književnost i umetnost.
Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
