ОСКАР ДАВИЧО – ШАПЧАНИН ЧИЈИ ЖИВОТ ЈЕ СТАО ИЗМЕЂУ ТАМНИЦЕ И РИМЕ

Врхунски мајстор речи и метафоре, заклети песники, авангардиста и револуционар, најмлађи песник у кругу надреалиста који је добар део свог живота, због идеолошких, политичких уверења, тамновао, париски судент, професор у Бихаћу, писац са затворским, а и логорашким искуством, новинар „Тањуга” и „Борбе”, аутор низа романа, приповедака, есеја и песама, врховни комунистички књижевни идеолог. Укратко, то је Оскар Давичо.

Оскар Давичо, српски и југословенски књижевник, најмлађи песник у кругу надреалиста који је добар део свог живота, због идеолошких, политичких уверења, тамновао. По мишљењу многих, овај поклоник социјализма и догматик слободе, како се сам изјашњавао, дао је партији, којој је припадао целим бићем, више него она њему. Без овог авангардисте и револуционара не би се могао замислити нови модернистички књижевни круг средином прошлог века, али ни такозвани социјалистички модернизам. Робијао је са Александром Ранковићем, Милованом Ђиласом и Мошом Пијаде, а поетику градио у исто време са Васком Попом, Миодрагом Павловићем, Радом Константиновићем и другим савременицима. Антологијски песник, грчки партизан команданта Маркоса, студент и боксер лаке категорије у Паризу, Србин Мојсијеве вере , све је то био Оскар Давичо.

Оскар Давичо, аутор једне од најлепших патриотских песама “Србија” и збирки поезије, чувене “Хане”, рођен је 18. јануара 1909. године у Шапцу, у јеврејској чиновничкој породици. Отац му је био књиговођа, социјалиста по убеђењу и атеиста, па можда отуд и код Оскара љубав према социјализму, а мајка, према тврдњама оних који су је познавали, лепотица, смерна супруга и домаћица. У дневничким белешкама пише о свом родном граду и духовито проговара о својим првим, дечијим покушајима бежања од куће услед, како он каже, “Зова непознатог”. “ У Шапцу, на граници, осећао се ваљда исто толико снажно као и другде Зов Непознатог. Али тамо се раније но игде одзивало на тај позив. У четвртој години покушао сам први пут да побегнем од куће. Без пасоша, као и остали Шапчани. Али они су, кријумчарећи, пребацивали у Аустрију онај чувени дуван бајиновац и враћали се оданде са шољицама за српску кафу, лоптама или луткама за српску децу, модним журналима за српске госпојце и рецептима пролећне торте или хладног коха за маму. Не знам шта сам хтео да однесем, са чиме да дођем родитељима”, пише Давичо И открива детаљ друштвеног живота И кретања ондашњих Шапчана: “С финансима, граничарима, обавештајцима, тајним агентима, којих је много било, Шапчани су се срдачно здравили само у кафани код Париза, где је мој тата обично играо карте с поп-Савом; ја тамо нисам залазио. Зато, оно што је многим мојим суграђанима полазило за руком — мени није. И други пут су ме жандари вратили кући с границе”, додаје писац.

За време Првог светског рата, као четворогодишњак бежи са породицом, у мајчином наручју, на климавим фијакерима, склањајући се из Шапца гађаног непријатељском артиљеријом, преко Ваљева, Чачка, Крушевца и Зајечара, да би привремено уточиште нашли у Неготину. Ту је, мада још дечак, добро запамтио песму пијаних ђака — војника који су се спремали да гину.Тај догађај описао је касније у поеми “Детињство” која је приказана на неки начин из перспективе детета. Оскар је основну школу завршио у Шапцу, да би потом постао ђак Шабачке гимназије. У то време нарочито је волео да гледа филмове, чита народне јуначке песме и пише стихове. Истовремено, пошто се прочуо као „литерата“, често је, по сопственим речима, „шкрабуцао по наруџбини разредних швалера, углавном доследних понављача, пишући њиним цицама љубавна писма, у прози или у стиховима”.

Школовање у вишим гимназијским разредима наставио је у Првој београдској гимназији одакле је, изненада, иако дотле примеран ђак, у шестом разреду искључен. Професору југословенске књижевности дошао је до руке часопис “Окно”, у ком је био и Давичов прилог у коме се пита „на кога је личио бог ако је створио по свом обличју човека?” И сам, у својим дневничким белешкама, са поднасловом “Голе чињенице”, о овом догађају каже: “Истеран сам из шестог разреда гимназије, јер катихета није хтео да призна да је божје обличје (по чијем је обрасцу направљено људско лице на почетку човекове еволуције) морало бити слично мајмунском”. Међутим, ово је допринело да млади Давичо приватно положи седми и осми разред и стекне матурско сведочанство 1926. са 17 година: “Матурирао сам, као приватиста, годину дана пре својих другова и са седамнаест отпутовао у Париз да студирам”, пише Давичо.

Студирао је романистику у Паризу, на Сорбони две године. Боравак у Паризу био је прилика да усаврши француски језик, али и буде у граду важних збивања који ће утицати и на његове литерарне путеве, изборе и схватања. Ипак, касније ће се шалити на рачун свог покушаја студирања у престоници културе: “Знам ја и сад где се налази Сорбона. Ишао сам неколико пута до тог прастарог каменог здања, улазио у камено двориште, па чак и у учионице обложене храстовином или фрескама. Али пара сам имао само за два месеца”. У Паризу је Оскар Давичо радио као келнер, носач, спринг- партнер у боксерској школи, као шустер, забављач младих, али и времешних дама, јер му је отац дао новац само за два месеца курса француског језика. Тамо је ишао на митинге Комунистичке партије Француске, али испите није пријављивао.

Оскар Давичо: Волим твоје руке

Волим твоје руке
Волим твоје руке за играчке
то тело кога скоро нема.
Жена је само у мекоти мачке
што у твом струку преде и дрема.
Како да нађем руке детиње
да ти објасним шта љубав значи,
а да не раним то мало звериње;
усну на којој се мрве колачи.

По доласку у Београд уписао се, 1928. године, на Филозофски факултет, на групу за француски језик и књижевност. О својим експресним студијама Давичо једноставно каже: “Дипломирао сам с десеткама за годину и по. Више захваљујући незнању шефа катедре неголи свом знању.” Дипломирао је 1930. године. врло млад, у 21-ој години. Први час, као професор француског језика и југословенске књижевности, одржао је у Шибенику, у осмом разреду, у ком су само три девојке и два младића били млађи од њега. Међутим, одавде је отеран после три месеца, да би одмах добио место хонорарног наставника у Првој београдској гимназији, оној истој из које је искључен 1925. године.

Прогон због политичког активизма у његовом животу постаће уобичајена ствар. Као члан Комунистичке партије Југославије у Бихаћу је 1932. године ухапшен јер је био партијски секретар среског комитета КПЈ и пет година затвора ће одлежатии у КПД Сремска Митровица. Тамо му је неки батинаш цепао „лист по лист“ његових необјављених песама, а на робији је написао и роман “Детињство” који није био завршен и који се изгубио када су га пребацивали из затвора у затвор. По изласку из затвора враћа се у Београд, али убрзо је поново ухапшен 1938. године и пуштен „омашком“. Тада се склонио на Копаоник код оца једног свог пријатеља где је за два дана написао је циклус песама “Хана”, “Србија” и неке песме из касније збирке “Вишња за зидом”. По налогу партије, КПЈ, пребацује се у Загреб. У часопису “Наша стварност”, 1938. је објавио циклус песама “Три зида”, “Детињство” и “Србија”. Збирка “Песме”, коју је објавио исте године, забрањена је због „тешке повреде јавног морала“, а Давичо је поново ухапшен.
У августу 1941. илегални партијски задаци га одводе у Сплит где је убрзо, на нечију дојаву, био ухапшен. У полицији су затворенике делили у два реда, док су за столом два црнокошуљаша записивала имена И податке. Бирајући од два зла мање, у тренутку се из реда у коме су били комунисти пребацио у ред у коме су били Јевреји. Црнокошуљашу за столом пружио је руком попуњену ћириличну легитимацију, а овај је, не приметивши да се ради о ћирилици, његово име „превео“ на латиницу и у списак ухапшених Јевреја унео име Остап Дабуро. Тако му је усред усташке Хрватске, ћирилица спасла живот, јер су агенти тражили Оскара Давича, али овога на списку ухапшених није било. Даље је спроведен у италијански логор за Јевреје на Корчули, а одатле у интернацију у Ломбардију. Одатле је два пута безуспешно покушао да побегне, што је резултирало батинама, а трећи пут, 1943. успео је да побегне и да се месецима крије међу масама дезертера, бегунаца, шверцера, уплашених и гладних људи, којих је било на све стране у тадашњој фашистичкој Италији. Након што се домогао Далмације, коначно је био међу партизанима. Ступио је у Прву пролетерску бригаду, са којом је, као борац, уз повремене прекиде, остао до ослобођења српске престонице и земље.

Прогон због политичког активизма у његовом животу постаће уобичајена ствар. Као члан Комунистичке партије Југославије у Бихаћу је 1932. године ухапшен јер је био партијски секретар среског комитета КПЈ и пет година затвора ће одлежатии у КПД Сремска Митровица. Тамо му је неки батинаш цепао „лист по лист“ његових необјављених песама, а на робији је написао и роман “Детињство” који није био завршен и који се изгубио када су га пребацивали из затвора у затвор. По изласку из затвора враћа се у Београд, али убрзо је поново ухапшен 1938. године и пуштен „омашком“. Тада се склонио на Копаоник код оца једног свог пријатеља где је за два дана написао је циклус песама “Хана”, “Србија” и неке песме из касније збирке “Вишња за зидом”. По налогу партије, КПЈ, пребацује се у Загреб. У часопису “Наша стварност”, 1938. је објавио циклус песама “Три зида”, “Детињство” и “Србија”. Збирка “Песме”, коју је објавио исте године, забрањена је због „тешке повреде јавног морала“, а Давичо је поново ухапшен.
У августу 1941. илегални партијски задаци га одводе у Сплит где је убрзо, на нечију дојаву, био ухапшен. У полицији су затворенике делили у два реда, док су за столом два црнокошуљаша записивала имена И податке. Бирајући од два зла мање, у тренутку се из реда у коме су били комунисти пребацио у ред у коме су били Јевреји. Црнокошуљашу за столом пружио је руком попуњену ћириличну легитимацију, а овај је, не приметивши да се ради о ћирилици, његово име „превео“ на латиницу и у списак ухапшених Јевреја унео име Остап Дабуро. Тако му је усред усташке Хрватске, ћирилица спасла живот, јер су агенти тражили Оскара Давича, али овога на списку ухапшених није било. Даље је спроведен у италијански логор за Јевреје на Корчули, а одатле у интернацију у Ломбардију. Одатле је два пута безуспешно покушао да побегне, што је резултирало батинама, а трећи пут, 1943. успео је да побегне и да се месецима крије међу масама дезертера, бегунаца, шверцера, уплашених и гладних људи, којих је било на све стране у тадашњој фашистичкој Италији. Након што се домогао Далмације, коначно је био међу партизанима. Ступио је у Прву пролетерску бригаду, са којом је, као борац, уз повремене прекиде, остао до ослобођења српске престонице и земље.

Прогон због политичког активизма у његовом животу постаће уобичајена ствар. Као члан Комунистичке партије Југославије у Бихаћу је 1932. године ухапшен јер је био партијски секретар среског комитета КПЈ и пет година затвора ће одлежатии у КПД Сремска Митровица. Тамо му је неки батинаш цепао „лист по лист“ његових необјављених песама, а на робији је написао и роман “Детињство” који није био завршен и који се изгубио када су га пребацивали из затвора у затвор. По изласку из затвора враћа се у Београд, али убрзо је поново ухапшен 1938. године и пуштен „омашком“. Тада се склонио на Копаоник код оца једног свог пријатеља где је за два дана написао је циклус песама “Хана”, “Србија” и неке песме из касније збирке “Вишња за зидом”. По налогу партије, КПЈ, пребацује се у Загреб. У часопису “Наша стварност”, 1938. је објавио циклус песама “Три зида”, “Детињство” и “Србија”. Збирка “Песме”, коју је објавио исте године, забрањена је због „тешке повреде јавног морала“, а Давичо је поново ухапшен.
У августу 1941. илегални партијски задаци га одводе у Сплит где је убрзо, на нечију дојаву, био ухапшен. У полицији су затворенике делили у два реда, док су за столом два црнокошуљаша записивала имена И податке. Бирајући од два зла мање, у тренутку се из реда у коме су били комунисти пребацио у ред у коме су били Јевреји. Црнокошуљашу за столом пружио је руком попуњену ћириличну легитимацију, а овај је, не приметивши да се ради о ћирилици, његово име “превео” на латиницу и у списак ухапшених Јевреја унео име Остап Дабуро. Тако му је усред усташке Хрватске, ћирилица спасла живот, јер су агенти тражили Оскара Давича, али овога на списку ухапшених није било. Даље је спроведен у италијански логор за Јевреје на Корчули, а одатле у интернацију у Ломбардију. Одатле је два пута безуспешно покушао да побегне, што је резултирало батинама, а трећи пут, 1943. успео је да побегне и да се месецима крије међу масама  дезертера, бегунаца, шверцера, уплашених и гладних људи, којих је било на све стране у тадашњој фашистичкој Италији. Након што се домогао Далмације, коначно је био међу партизанима. Ступио је у Прву пролетерску бригаду, са којом је, као борац, уз повремене прекиде, остао до ослобођења српске престонице и земље
У ослобођеном Београду радио је у новооснованом Тањугу, Борби, Гласу. Да би стекао новинарско искуство, радио је и по 18 сати дневно. Као новинар, Давичо је ишао у Нирнберг на суђење Герингу и другим ратним злочинцима, а затим борави у Грчкој где прати Маркосове партизане. После тога напушта новинарство и бави се искључиво књижевношћу. Године 1944, изабран је за првог секретара Удружења књижевника Србије. У јеку колонијалних ослобођења Оскар Давичо ће путовати по Африци и као резултат тих путовања настаће његова друга путописна књига “Црно на бело” (1962). Сасвим сигурно се може тврдити да је Оскар Давичо у послератном периоду био једна од најактивнијих и најдинамичнијих личности, и као новинар, касније као слободан уметник. Учествовао је у свим литерарним биткама, полемикама. Једно време вођа и узор младих, синоним за све што је модерно и авангардно, а затим, касније, омражен, оспораван, сукобљен и завађен чак и са онима који су се некада у њега заклињали, морао је да напусти средину у којој је живео. Тако је осамдесетих напустио Београд и са породицом се преселио у Сарајево, где оснива и уређује часопис „Даље“, бави се активно политиком и пише. У Београд се враћа 1983. године. Умро је у Београду 30. септембра 1989. године. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу.

За свој књижевни рад многобројне награде, али оно по чем ће остати упамћен је да је једини троструки добитник НИН- ове награде за романе: Бетон и свици (1956), Глади (1963), Тајне (1964).Дела Оскара Давича превођена су на : француски, албански, арапски, енглески, чешки, пољски, мађарски, немачки, холандски, руски италијански, словачки језик, чак и на есперанто. Значајан је и његов преводилачки рад. Поред Манових Буденброкових које је са Огњеном Прицом превео са немачког, превео је и Узорану ледину Михаила Шолохова, Грозницу Беле Ахмадулине, као и Изабране песме Јевгенија Јевтушенка са групом аутора. Оскар Давичо је аутор бројних филмских сценарија послератног југословенског филма.
Симптоматично за Давичово литерарно дело код публике и критике јесте да је било популарно од педесетих до краја осамдесетих. После његове смрти, променом друштвених и политичких односа, сасвим пада у заборав. Познаваоци ондашњих прилика кажу да критика није могла да се лако избори са чињеницом да је највећу песму о Србији написао један „Јеша”, а затим је, мада ненамерно, у поеми „За борце 13. маја”, која је требало да буде ода у част тадашње Службе државне безбедности, злогласне Озне и њеног тадашњег шефа Александра Ранковића, стихом “Озна?! Све дозна!” овековечио негативан рад безбедносне службе. Ипак, у последњих десетак година, Давичу се опет пружа пажња и објављена су три издања његових песама, а објављен је и зборник критичких текстова о његовом делу, у издању Института за књижевност и уметност.

Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?