Teodori Lukić iz Šapca pre četiri godine rečeno je da boluje od retke bolesti – urođene anomalije krvnih sudova stomaka. Nakon lečenja u Turskoj, o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, danas je zdrava i nasmejana devojčica.
Dan kada se pojavio prvi simptom, zauvek je promenio život porodice Lukić. Od potpuno zdravog deteta, Teodora je za nekoliko trenutaka bila potpuno bespomoćna.
– Teodora je sedela siva kao majica, poluživa, a ispred nje je bila lokva krvi – seća se stravične scene majka Vesna Lukić.
Teodora je imala tek deset godina, ali imala je neverovatnu hrabrost i snagu.
– Nisam bila uplašena, sećam se svega – potpuno smireno priča Teodora o svom nekadašnjem stanju.
Ubrzo su shvatili da se radi o retkoj bolesti, i da lečenje mora nastaviti u Turskoj. Vladinim avionom hitno je prebačena u Acibadem.
– Tokom vožnje sanitetom kao u polusnu me je dozivala, ja sam napred sedela sa vozačem, ona pozadi – seća se majka.
Zid utehe i nade bio je jedino mesto gde je majka pronalazila snagu i veru, u iščekivanju dijagnoze.
– Ono što su ustanovili to je da joj je vena porta otvorena. Ona se izlivala u stomak. I dan-danas mi nije jasno kako je krv uopšte mogla da dođe do želuca, kako nije dobila sepsu, ili bilo šta od toga – kaže ona.
– Kad smo došli u bolnicu sela sam na krevet, razmišljala sam da li sanjam, ili je stvarno – priča Teodora.
A bila je istina, teška kao i bolest, koje je zahtevala hitnu operaciju. Sve je prošlo dobro. Ujedinili su se snaga, molitva i država da sačuvaju ovaj mladi život.
– Da vas nije bilo, ona možda sada ne bi sedela ovde jer su mnogo veliki troškovi, samo što roditelji nisu dovoljno upućeni u to da država zaista pomaže deci. Najlakše je uhvatiti se sms poruka i čuti neko negativno iskustvo, a ne pokušati – napominje Teodorina majka.
Teodora je zato danas zdrava devojčica. Ide u školu, lepo crta i mašta da svojom rukom ostavi trag na zidu crkve koja se gradi u kraju.
– Volim da crtam i volela bih da u crkvi koja se uskoro zida blizu nas nacrtam Svetog Makarija – podelila je svoju želju Teodora.
I da se baš tu pomoli za ostalu decu, jer smo jedni drugima potrebni, zdravi i srećni kao što je na kraju i ova priča.
