ЊЕГОВОМ ЗАСЛУГОМ ШАПЧАНИ МИРИСАЛИ ПРЕ ВИШЕ ОД ВЕКА

Пре више од века, у дворишту једне од најлепших кућа Карађорђеве улице, радњу за производњу пераћих и софистицираних миришљавих сапуна имао је Жаки Б. Јаков. По повратку са Солунског фронта, обновио је порушену фабрику и оставио значајан траг у индустријским и друштвеним збивањима града. Живот му је, као у случају већине Јевреја, прекинуо рат, али се прича о мирису Жаковог сапуна наставља све до почетка седамдесетих, када се његовим машинама губи траг у хемијским постројењима савезних држава.

Још пре 1900. године, када су се становници Европе довијали за одржавање хигијене, шабачки Јеврејин Бити Јаков о продаји миришљавих сапуна у Шапцу, суграђане обавештава путем огласа у тадашњем “Либералу”. Да није битно само како пере, него и какав утисак оставља, говоре називи Битијевих сапуна „Кокос“ и „Мошус“, који поред ексклузивитета у то доба, асоцирају на модерне мирисне ноте.
„Јављам мојим поштованим потрошачима да сам пазарио једну повећу количину материјала за мирисави сапун – те услед тога продајем најфинији „Кокос“ сапун на више и на мање по 1.20 дин, такође једно туце финог мирисавог „Мошус“ сапуна по 1.20 дин. И друге врсте мирисавог сапуна по јефтиној цени“, писало је у огласу овог фабриканта миришљавих сапуна од 23. септембра 1894. године.

По свему судећи син фабриканта – с обзиром да му је скраћеница за средње име слово Б, наставља овај посао, а по повратку са Солунског фронта у потпуности уништену фабрику подиже изнова. Жаки Б. Јаков у дворишту породичне куће у Карађорђевој број 32, успешно је остварио започету амбицију, јер његов сапун ишао је и ван Шапца.
„Фабрика сапуна: Наш суграђанин г. Жак Бити овд. фабрикант сапуна, вративши се са Солунског фронта, приступио је обнављању своје – од непријатеља тотално уништене, фабрике сапуна. Он је већ до сада постигао велики успех јер израђује толико робе, да подмирује потребе већег дела Шапца и околине. Г. Жака познајемо као великог устаоца, надамо се да ћемо ускоро видети његову фабрику на оном ступцу , на коме је и пре рата била“ – гласила је вест о новообновљеној фабрици сапуна у “Подринском веснику”, маја 1920. године.

Кућа Жаки Б. Јакова и његове супруге Сарине, са којом није имао деце, деценијама је пуста. Само камена фигура дечака који просипа сапуне, на врху предњег зида, наговештава њену ванвременску вредности. Капија, која је некада представљала улаз у богато постројење индустријалца, данас се не затвара. Овде су се, у дну дворишта, пре једног века налазиле просторије са машинама за прављење сапуна, немачке производње.

Ту су биле и спаваонице Жакових шегрта и калфи. Један од њих био је Душан Миљковић. Његова улога у овој причи, испоставиће се готово судбинском.
– Мој отац Душан дошао је из села Мрђеновац на занат 1930. године. Прве две године био је на занату у мануфактурној радњи, да би потом прешао код Жака Б. Јакова, који је у то време имао фабрику сапуна у Карађорђевој улици. Он је две године био ученик на изучавању сапунџијског заната, а од 1934. до 1938. године постаје сапунџијски радник и полаже испит за звање мајстора. У очевој радној књижици стоји Жаков потпис и печат којим се потврђује време проведено на занату и стечено звање калфе – прича Милан Миљковић.

У то време, за сапун се знало, али се због цене, до њега тешко долазило. Не само због цивилизацијског момента, већ и јер је справљан по посебној рецептури, са употребом специјалних компонената. Жаки Јаков овоме је придавао посебну пажњу.
– То је време несташице, нехигијене, није било великих количина пераћег сапуна у производњи. Онда се са пераћих сапуна прешло на миришљаве, сада козметичке сапуне за личну употребу. Строго су се пратила правила у производњи, постојала је специјална рецептура, јер квалитет је постигнут, али га је била уметност одржати. Императив је био да када се једном сапун направи, он и после 10 или 20 година сачува своја својства – прича Милан.

Од Жакове фабрике, која је имала лого и меморандум, чак и број телефона, поред сећања, сачувано је и неколико докумената, једна фактура на којој се види како је књижио робу, рецепти за производњу пераћег и миришљавих сапуна. Из књижице исписане графитном оловком, Жаковим рукописом и данас се може сазнати како је Жак правио свеће, пасту за бријање и за гланцање обуће. На једном од докумената налазе се и димензије по којима је Жак секао сапуне. Милан Миљковић има чак и неколико сапуна, старих више од шест деценија.
– Ово је пераћи сапун „Палма“ који је произведен по Жаковој рецептури. И после 60 година овај сапун није се уопште променио – каже.

Имућни индустријалац Жаки Б. Јаков возио је један од првих аутомобила у Шапцу и био спонзор бројних друштвених догађаја. За председника Шабачког певачког друштва „Занатлија“, изабран је 1929. године, а према подацима из документације Друштва, свечани је дародавац заставе удружења. Од 1934. године носилац је ордена Краљевске круне, одликовања краља Александра.
Међутим, поред материјалних доказа, о Жаку најбоље говоре сећања његовог радника.
– Остала ми је у сећању очева прича – био је веома строг, знало се ко је газда, а ко шегрт, али био је правичан. Сви заједно су доручковали, није се разликовало јело које он једе од онога што једу његови радници. Сарина је, иако супруга имућног занатлије, била веома штедљива домаћица. Били су врло фер, али се пуно радило – каже Миљковић.

Тежак рад и хемијска испарења, разлог су што се Душан Миљковић вратио старом занату. Ова изненадна пословна одлука Жаковом раднику спасила је живот.
– Мој отац положио је калфенски испит, али пошто му је посао био изузетно физички напоран, отишао је у Коцељеву у мануфактурну трговину. Да је ту остао, мој отац би био у колони за Јарак – сматра Душанов син.

Судбина Јевреја широм Европе није мимоишла ни Жаки Јакова и његову супругу Сарину. У књизи Станоја Филиповића „Логори у Шапцу“ постоји белешка да „Јеврејин Жаки Јаков, бивши индустријалац из Шапца, повремено је излазио из логора у град и причао својим пријатељима о патњама које су преживели“. После вишедневног сељења на локације за заробљенике, коначно одредиште за 1057 шабачких Јевреја биће засеок Полој код мачванског места Засавица. Претпоставља се да су Жаки и Сарина након стрељања 13. октобра 1941. године сахрањени у заједничку гробницу. Посмртни остаци Јевреја су после рата ексхумирани и сахрањени на Јеврејском гробљу у Београду.

По ослобођењу Шапца, његове машине пренете су на локацију у Јанка Веселиновића број 32, а Душан Миљковић, као једини преживели познавалац Жакове рецептуре и рада на апаратури, постаје руководилац новонастале сапунџијске фабрике „Слобода“.
– По уласку у Шабац, партизани су тражили да се настави производња јер је то послератно време дизентерије, тифуса, ваши, прљавштине. Једини који је знао да ради на Жаковим машинама био је мој отац. Користио је Жакове рецептуре, које су биле одличне, задржао је шаблон, чак и препознатљиви знак његових сапуна „Палма“. Тако је одржана традиција и карактер његових производа – каже Милан Миљковић.

Фабрика је радила од 1944. до 1962. године, када је, због непристајања на ново централизовано пословно уређење, Душан Миљковић напустио предузеће, које ће већ наредне године бити ликвидирано, а машине преусмерене у хемијска предузећа у Хрватској и Словенији. Са нестанком машина, прича о Србину јеврејског порекла Жаки Б. Јакову, учеснику пробоја Солунског фронта и угледном шабачком индустријалцу, потпуно завршава.

Из серијала „ЗНАМЕНИТИХ ТРАГ”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?