Pre više od veka, u dvorištu jedne od najlepših kuća Karađorđeve ulice, radnju za proizvodnju peraćih i sofisticiranih mirišljavih sapuna imao je Žaki B. Jakov. Po povratku sa Solunskog fronta, obnovio je porušenu fabriku i ostavio značajan trag u industrijskim i društvenim zbivanjima grada. Život mu je, kao u slučaju većine Jevreja, prekinuo rat, ali se priča o mirisu Žakovog sapuna nastavlja sve do početka sedamdesetih, kada se njegovim mašinama gubi trag u hemijskim postrojenjima saveznih država.
Oglas Biti Jakova (Izvor: Biblioteka šabačka)
Još pre 1900. godine, kada su se stanovnici Evrope dovijali za održavanje higijene, šabački Jevrejin Biti Jakov o prodaji mirišljavih sapuna u Šapcu, sugrađane obaveštava putem oglasa u tadašnjem „Liberalu“. Da nije bitno samo kako pere, nego i kakav utisak ostavlja, govore nazivi Bitijevih sapuna „Kokos“ i „Mošus“, koji pored ekskluziviteta u to doba, asociraju na moderne mirisne note.
„Javljam mojim poštovanim potrošačima da sam pazario jednu poveću količinu materijala za mirisavi sapun – te usled toga prodajem najfiniji „Kokos“ sapun na više i na manje po 1.20 din, takođe jedno tuce finog mirisavog „Mošus“ sapuna po 1.20 din. I druge vrste mirisavog sapuna po jeftinoj ceni“, pisalo je u oglasu ovog fabrikanta mirišljavih sapuna od 23. septembra 1894. godine.
Žak i Sarina (Foto: Distrikt)
Po svemu sudeći sin fabrikanta – s obzirom da mu je skraćenica za srednje ime slovo B, nastavlja ovaj posao, a po povratku sa Solunskog fronta u potpunosti uništenu fabriku podiže iznova. Žaki B. Jakov u dvorištu porodične kuće u Karađorđevoj broj 32, uspešno je ostvario započetu ambiciju, jer njegov sapun išao je i van Šapca.
„Fabrika sapuna: Naš sugrađanin g. Žak Biti ovd. fabrikant sapuna, vrativši se sa Solunskog fronta, pristupio je obnavljanju svoje – od neprijatelja totalno uništene, fabrike sapuna. On je već do sada postigao veliki uspeh jer izrađuje toliko robe, da podmiruje potrebe većeg dela Šapca i okoline. G. Žaka poznajemo kao velikog ustaoca, nadamo se da ćemo uskoro videti njegovu fabriku na onom stupcu , na kome je i pre rata bila“ – glasila je vest o novoobnovljenoj fabrici sapuna u „Podrinskom vesniku“, maja 1920. godine.
Žaki Jakov obnovio je proizvodnju po povratku iz rata (Izvor: Biblioteka šabačka)
Kuća Žaki B. Jakova i njegove supruge Sarine, sa kojom nije imao dece, decenijama je pusta. Samo kamena figura dečaka koji prosipa sapune, na vrhu prednjeg zida, nagoveštava njenu vanvremensku vrednosti. Kapija, koja je nekada predstavljala ulaz u bogato postrojenje industrijalca, danas se ne zatvara. Ovde su se, u dnu dvorišta, pre jednog veka nalazile prostorije sa mašinama za pravljenje sapuna, nemačke proizvodnje.
Detalj sa kuće u Karađorđevoj ulici (Foto: Distrikt)
Tu su bile i spavaonice Žakovih šegrta i kalfi. Jedan od njih bio je Dušan Miljković. Njegova uloga u ovoj priči, ispostaviće se gotovo sudbinskom.
– Moj otac Dušan došao je iz sela Mrđenovac na zanat 1930. godine. Prve dve godine bio je na zanatu u manufakturnoj radnji, da bi potom prešao kod Žaka B. Jakova, koji je u to vreme imao fabriku sapuna u Karađorđevoj ulici. On je dve godine bio učenik na izučavanju sapundžijskog zanata, a od 1934. do 1938. godine postaje sapundžijski radnik i polaže ispit za zvanje majstora. U očevoj radnoj knjižici stoji Žakov potpis i pečat kojim se potvrđuje vreme provedeno na zanatu i stečeno zvanje kalfe – priča Milan Miljković.
U radnoj knjižici Dušana Miljkovića zabeležen je boravak u Žakovoj fabrici (Izvor: privatna arhiva)
U to vreme, za sapun se znalo, ali se zbog cene, do njega teško dolazilo. Ne samo zbog civilizacijskog momenta, već i jer je spravljan po posebnoj recepturi, sa upotrebom specijalnih komponenata. Žaki Jakov ovome je pridavao posebnu pažnju.
– To je vreme nestašice, nehigijene, nije bilo velikih količina peraćeg sapuna u proizvodnji. Onda se sa peraćih sapuna prešlo na mirišljave, sada kozmetičke sapune za ličnu upotrebu. Strogo su se pratila pravila u proizvodnji, postojala je specijalna receptura, jer kvalitet je postignut, ali ga je bila umetnost održati. Imperativ je bio da kada se jednom sapun napravi, on i posle 10 ili 20 godina sačuva svoja svojstva – priča Milan.
Firma je imala logo i memorandum (Foto: Distrikt)
Od Žakove fabrike, koja je imala logo i memorandum, čak i broj telefona, pored sećanja, sačuvano je i nekoliko dokumenata, jedna faktura na kojoj se vidi kako je knjižio robu, recepti za proizvodnju peraćeg i mirišljavih sapuna. Iz knjižice ispisane grafitnom olovkom, Žakovim rukopisom i danas se može saznati kako je Žak pravio sveće, pastu za brijanje i za glancanje obuće. Na jednom od dokumenata nalaze se i dimenzije po kojima je Žak sekao sapune. Milan Miljković ima čak i nekoliko sapuna, starih više od šest decenija.
– Ovo je peraći sapun „Palma“ koji je proizveden po Žakovoj recepturi. I posle 60 godina ovaj sapun nije se uopšte promenio – kaže.
Peraći sapun „Palma“ po Žakovoj recepturi (Foto: Distrikt)
Imućni industrijalac Žaki B. Jakov vozio je jedan od prvih automobila u Šapcu i bio sponzor brojnih društvenih događaja. Za predsednika Šabačkog pevačkog društva „Zanatlija“, izabran je 1929. godine, a prema podacima iz dokumentacije Društva, svečani je darodavac zastave udruženja. Od 1934. godine nosilac je ordena Kraljevske krune, odlikovanja kralja Aleksandra.
Međutim, pored materijalnih dokaza, o Žaku najbolje govore sećanja njegovog radnika.
– Ostala mi je u sećanju očeva priča – bio je veoma strog, znalo se ko je gazda, a ko šegrt, ali bio je pravičan. Svi zajedno su doručkovali, nije se razlikovalo jelo koje on jede od onoga što jedu njegovi radnici. Sarina je, iako supruga imućnog zanatlije, bila veoma štedljiva domaćica. Bili su vrlo fer, ali se puno radilo – kaže Miljković.
Značka „Zanatlije“ pripadala je Žaki Jakovu (Izvor: privatna arhiva)
Težak rad i hemijska isparenja, razlog su što se Dušan Miljković vratio starom zanatu. Ova iznenadna poslovna odluka Žakovom radniku spasila je život.
– Moj otac položio je kalfenski ispit, ali pošto mu je posao bio izuzetno fizički naporan, otišao je u Koceljevu u manufakturnu trgovinu. Da je tu ostao, moj otac bi bio u koloni za Jarak – smatra Dušanov sin.
Dušan Miljković (levo) na zanatu kod Žaka (Foto: privatna arhiva)
Sudbina Jevreja širom Evrope nije mimoišla ni Žaki Jakova i njegovu suprugu Sarinu. U knjizi Stanoja Filipovića „Logori u Šapcu“ postoji beleška da „Jevrejin Žaki Jakov, bivši industrijalac iz Šapca, povremeno je izlazio iz logora u grad i pričao svojim prijateljima o patnjama koje su preživeli“. Posle višednevnog seljenja na lokacije za zarobljenike, konačno odredište za 1057 šabačkih Jevreja biće zaseok Poloj kod mačvanskog mesta Zasavica. Pretpostavlja se da su Žaki i Sarina nakon streljanja 13. oktobra 1941. godine sahranjeni u zajedničku grobnicu. Posmrtni ostaci Jevreja su posle rata ekshumirani i sahranjeni na Jevrejskom groblju u Beogradu.
Sveska sa receptima (Foto: Distrikt)
Po oslobođenju Šapca, njegove mašine prenete su na lokaciju u Janka Veselinovića broj 32, a Dušan Miljković, kao jedini preživeli poznavalac Žakove recepture i rada na aparaturi, postaje rukovodilac novonastale sapundžijske fabrike „Sloboda“.
– Po ulasku u Šabac, partizani su tražili da se nastavi proizvodnja jer je to posleratno vreme dizenterije, tifusa, vaši, prljavštine. Jedini koji je znao da radi na Žakovim mašinama bio je moj otac. Koristio je Žakove recepture, koje su bile odlične, zadržao je šablon, čak i prepoznatljivi znak njegovih sapuna „Palma“. Tako je održana tradicija i karakter njegovih proizvoda – kaže Milan Miljković.
Dimenzije po kojima je pravio kalupe (Foto: Distrikt)
Fabrika je radila od 1944. do 1962. godine, kada je, zbog nepristajanja na novo centralizovano poslovno uređenje, Dušan Miljković napustio preduzeće, koje će već naredne godine biti likvidirano, a mašine preusmerene u hemijska preduzeća u Hrvatskoj i Sloveniji. Sa nestankom mašina, priča o Srbinu jevrejskog porekla Žaki B. Jakovu, učesniku proboja Solunskog fronta i uglednom šabačkom industrijalcu, potpuno završava.
Iz serijala „ZNAMENITIH TRAG”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
