Ружа Поповић из Шапца, годинама помаже угрожене суграђане. Фондација “Хумано срце Шапца”, на чијем је челу, од 2009. године изградила је или обновила око 100 кућа за сиромашне. Ова медицинска сестра у пензији опремила је и смештај за децу са посебним потребама за који је Шабачка епархија определила земљиште.
Ово је Игору и Данијелу први сигуран доручак у топлом и чистом. И не само доручак, већ овде имају све.
– Све што може једно дете да пожели – каже Игор Драгићевић.
А пре само два дана њихова судбина била је неизвесна.
– Хранитељи су нас избацили и нашли смо кућу, смештај, са старијим братом смо ту живели. Све је нормално текло, радили смо, и онда нас је покрао – искрен је Игор.
Када је за то чула Ружа Поповић, одмах их је примила у свој дом. И то на спрату њене куће, где уточиште проналзе они који немају где.
– То ми је јавила фризерка. Ја сам одмах реаговала, отишла по децу, заправо, они су дошли, испричали ми своју причу и ја сам их одмах сместила. Наћи ћемо им посао, биће збринути – каже Ружа Поповић, управница Фондације „Хумано срце Шапца“.
Такву судбину дели и Зоран Лукић. Са здравственим и породичним проблемима, без игде икога, пре шест година нашао се на улицу. Данас је ово његов дом, а Ружа више од добротворке.
– Госпођа Ружа данас је мени најближи род – каже Зоран Лукић.
Ружино срце је велико као кућа, или све оне које је реновирала или изградила.
– Урадила ми је купатило, увела ми је воду, шаље нам оброке, детету плаћа ужину у школи. Захвалан сам до бога. Али од моје захвалности немате много, а ја од Вас имам пуно – каже Милић Игњатовић.
Двоје од петоро деце у породицу Кнежевић пре доласка наше екипе, а онда и Руже нису знали шта је струја.
– Ако узмем 4 хлеба, фали ми за кромпир. А ако узмем два килограма кромпира, фали ми за хлеб – прича кроз сузе Гордана Кнежевић.
– Као да живимо на улици, само што имамо кров над главом – каже унук Александар Кнежевић.
Тај кров данас је много сигурнији, а породица срећнија.
– Сада је госпођа Ружа реновирала просторије и нов је намештај, ја на пример нисам имала зубе, нисам смела да се смејем, а сад, захваљујући њој, имам и то – прича Љубинка Кнежевић.
До сада је изградила, купила и реконструисалала око 100 кућа.
– Доживљавам их као своју децу, која су се нашла у неприлици и немају где. И немају никога – каже Ружа Поповић.
Свакодневно са народном кухињом дели више од 250 оброка. Пола куће је магацин са са храном и намештајем, а и кад седи она раде за сиромашне.
– Добијам донације вунице од разних људи искористим за штрикање чарапа нашим суграђанима и делим, досад сам иштрикала око 100 пари.
Захваљујући њој ускоро ће и родитељи деце са посебним потребама моћи да одахну, али не и она јер када и одахне, одмах уздахне и крене даље да усрећи још неко дете.
