Ruža Popović iz Šapca, godinama pomaže ugrožene sugrađane. Fondacija „Humano srce Šapca“, na čijem je čelu, od 2009. godine izgradila je ili obnovila oko 100 kuća za siromašne. Ova medicinska sestra u penziji opremila je i smeštaj za decu sa posebnim potrebama za koji je Šabačka eparhija opredelila zemljište.
Ovo je Igoru i Danijelu prvi siguran doručak u toplom i čistom. I ne samo doručak, već ovde imaju sve.
– Sve što može jedno dete da poželi – kaže Igor Dragićević.
A pre samo dva dana njihova sudbina bila je neizvesna.
– Hranitelji su nas izbacili i našli smo kuću, smeštaj, sa starijim bratom smo tu živeli. Sve je normalno teklo, radili smo, i onda nas je pokrao – iskren je Igor.
Kada je za to čula Ruža Popović, odmah ih je primila u svoj dom. I to na spratu njene kuće, gde utočište pronalze oni koji nemaju gde.
– To mi je javila frizerka. Ja sam odmah reagovala, otišla po decu, zapravo, oni su došli, ispričali mi svoju priču i ja sam ih odmah smestila. Naći ćemo im posao, biće zbrinuti – kaže Ruža Popović, upravnica Fondacije „Humano srce Šapca“.
Takvu sudbinu deli i Zoran Lukić. Sa zdravstvenim i porodičnim problemima, bez igde ikoga, pre šest godina našao se na ulicu. Danas je ovo njegov dom, a Ruža više od dobrotvorke.
– Gospođa Ruža danas je meni najbliži rod – kaže Zoran Lukić.
Ružino srce je veliko kao kuća, ili sve one koje je renovirala ili izgradila.
– Uradila mi je kupatilo, uvela mi je vodu, šalje nam obroke, detetu plaća užinu u školi. Zahvalan sam do boga. Ali od moje zahvalnosti nemate mnogo, a ja od Vas imam puno – kaže Milić Ignjatović.
Dvoje od petoro dece u porodicu Knežević pre dolaska naše ekipe, a onda i Ruže nisu znali šta je struja.
– Ako uzmem 4 hleba, fali mi za krompir. A ako uzmem dva kilograma krompira, fali mi za hleb – priča kroz suze Gordana Knežević.
– Kao da živimo na ulici, samo što imamo krov nad glavom – kaže unuk Aleksandar Knežević.
Taj krov danas je mnogo sigurniji, a porodica srećnija.
– Sada je gospođa Ruža renovirala prostorije i nov je nameštaj, ja na primer nisam imala zube, nisam smela da se smejem, a sad, zahvaljujući njoj, imam i to – priča Ljubinka Knežević.
Do sada je izgradila, kupila i rekonstruisalala oko 100 kuća.
– Doživljavam ih kao svoju decu, koja su se našla u neprilici i nemaju gde. I nemaju nikoga – kaže Ruža Popović.
Svakodnevno sa narodnom kuhinjom deli više od 250 obroka. Pola kuće je magacin sa sa hranom i nameštajem, a i kad sedi ona rade za siromašne.
– Dobijam donacije vunice od raznih ljudi iskoristim za štrikanje čarapa našim sugrađanima i delim, dosad sam ištrikala oko 100 pari.
Zahvaljujući njoj uskoro će i roditelji dece sa posebnim potrebama moći da odahnu, ali ne i ona jer kada i odahne, odmah uzdahne i krene dalje da usreći još neko dete.
