Стари житни млин, дом за јеврејски народ у несрећи, текстилни магацин Трговинског предузећа Нама, оронуло здање – непокретно културно добро на чекању и умало место збивања са темом савремене уметности, коначно је остало без крова и оно мало ентеријера. Пламен је, како кажу суграђани, упознати са историјским и архитектонским значајем овог објекта, однео наду у реконструкцију, симболику, сећања.
Мада ово није први пут да стари млин у близини Железничке станице гори. У Улици Јанка Веселиновића број 7 подигао га је 1930. године трговац вином Јаков Вукосављевић. Зграда од готово 1500 квадрата, са два спрата и подрумом, већ следећег лета делимично је изгорела и напуштена.
– То је био привредни објекат – млин, који није дуго радио јер је годину дана након изградње, 1931. изгорео и остао тако до 1939. године, када је реновиран за пријем јеврејских избеглица из Транспорта Кладово-Шабац – прича Стеван Маринковић, аутор филма „Шабачки Јевреји“.
Било је лето 1939. године. Млин је већ девет година пун корова, крша од цигала и гвожђа. У утробу му је стигла и кровна конструкција од које се зарђали лимени плех увија на ветру и шуштањем уноси страх у људе. А сад, по цео дуги летњи дан, мајстори поправљају давно изгорели и напуштени млин – описује познате призоре Мара Јовановић у својим белешкама Wir Packen, wir Auspacken.
Тадашњи градоначелник Шапца др Миле Петровић примио је 1300 јеврејских избеглица у септембру 1940. године у град.
– Јевреји су без дозвола из Европе кренули ка Црном мору, и касније ка Палестини, међутим, британске мандатне власти у Палестини забраниле су улазак, а Румунија није хтела да им дозволи прелазак преко њене територије. Остали су у Кладову, одакле су, одлуком Министарства унутрашњих дела Краљевине Југославије, премештени у Шабац. Онда се кренуло са реновирањем зграде и 22. септембра 1940. су стигли у Шабац. Сутрадан су размештени на неколико локација у граду, једна од тих локација је и млин Јакова Вукосављевића – прича Маринковић.
Нови дом за 500 душа постаће преправљени напуштени млин, крај куће некад чувеног музичара Васе Андолије. Ово је изазвало велику радозналост код Шапчана.
Пред млином вашар. Измешала се бела и црна босонога деца. Радознало гледају како маса људи свих доба, од одојчади у мајчином наручју до старијих, мирно, у реду, без галаме, са својим пртљагом лагано улази кроз капију у пространо двориште млина, уморно седа на ранце и нешто чека – пише Мара Јовановић о догађајима којима је и сама присуствовала.
Унутрашњост млина испуњавали су дрвени кревети на спрат, под којима се чувала гардероба. Од намештаја ту су били још и столови, а пећ бубњара код главног улаза грејала је приземље и два спрата. Трошна зградица, некада штала у дворишту, коришћена је као амбуланта.
Од чуда нисам могла да верујем својим очима, шта су ови вредни људи направили од штале: унутра хируршки сто и орман за инструменте. У другој просторији три кревета са белом постељином. Под обојен, све чисто, све се сија – наводи она.
Међу њима било је стараца и младих, деце, лекара, уметника, учених и надасве вредних људи, који су се врло брзо стопили са комшијама у Улици Јанка Веселиновића и осталим становништвом Шапца.
Дани су пролазили, а живот и рад људи у млину , у великој многољудној јеврејској породици, одвијао се у савршеном реду као у кошници, мада их је било из Немачке, Пољске, Чехословачке и Аустрије…У дворишту, у бившим машинским просторијама млина, била је смештена кухиња. Храна је спремана и дељена сваког дана. ..Баир је оживео. Са свих страна Шапца – Јевреји су долазили у млин по храну. По киши, снегу, сунцу, ветру, како би ко пристигао, стао би у ред, узимао хлеб и храну, одлазио у трпезарију, седао за столове, јео без речи, јер су се групе стално смењивале.
Важан аргуменат да се овај принудни јеврејски дом прогласи непокретним културним добром, за шта је Заводу за заштиту споменика Ваљево поднет захтев пре више година, јесте траг живота и уметности који су оставили на овим зидовима.
– Миодраг Миле Вујић, учесник Крвавог марша, долазио је у млин и дружио се са дечацима из Транспорта. Причао ми је да је улазио у зграду, а на зиду на првом спрату је један Јеврејин, уметник, осликао велику фреску приказа раја. Када смо 2015. године позвали људе из Завода за заштиту споменика, рестауратори, међутим, нису наишли на тако нешто, и они претпостављају да је млин после Другог светског рата малтерисан поново, тако да та прича не може да се потврди и званично. Наводно је та фреска прекречена по доласку Немаца – објашњава Стеван Маринковић.
А дошли су с пролећа маја 1941. године. То је био крај слободног живота у Шапцу, и за домаће Јевреје, и за емигранте.
Сутрадан ујутро стигло је пред млин неколико камиона са наоружаним Немцима. Не потраја дуго, а Јевреји почеше да износе сламарице и кревете и да товаре у камионе. Жене и људи, окамењени, са ранцима на леђима, стоје и чекају да крену пешке у логор. Стисак руке. Сузе теку. То је нешто што је јаче од нас, комшија. Сви смо потиштени, сада је 500 људи мање у улици – сећа се Мара Јовановић и закључује:
Јевреји су занавек напустили млин. Остало је оплакано здање, до дан-данас, а на њему нема обележја да су у њему живели и радили бечки Јевреји.
После рата млин је дат на коришћење Фабрици Шапчанка. Касније га преузима Трговинско предузеће Нама и претвара га у магацин за текстил. Последња реконструкција извршена је 1964. године. Са затварањем фирме, сви њени објекти су приватизовани и у последње три деценије овај простор није одржаван.
Поред историјских чињеница о Кладовском транспорту, млин Јакова Вукосављевића у његовој десетој деценији, имао би још тога да исприча.
– Ту је и архитектонска вредност објекта. Зидан је давне 1930. године, да је реновиран, имали бисмо добар пример трендова архитектуре који су владали у Србији и Шапцу у то доба – истиче Маринковић.
А трендови, махом европски, по којима се слични објекти претварају у места за презентовање културе и савремене уметности, старом млину дали би потпуно нови значај. Та идеја, догорела је, међутим, много пре последњих збивања.
– Уметничка асоцијација Колектив, чији сам био члан, имала је добру иницијативу да се у овој згради направи Центар за савремену и визуелну уметност. Направили смо и пројекат реконструкције објекта, иностране културне организације биле су заинтересоване да учествују у обнови, али од целе иницијативе није било ништа – прича Филип Ковачевић, историчар уметности.
Од пред два дана, судбина ове зграде неизвеснија је него икад, а све идеје и предвиђања, прогутао је пламен.
Из серијала КУЛТУРЕ ГРАД. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
