I kad je savremena mehanizacija stigla u selo Crnče, nedaleko od Malog Zvornika, Milinko Vukosavljević ostao je veran svojim volovima. On i danas ručno ore njive po brdima i nepristupačnim predelima, a ono što bi traktor uradio za nekoliko dana, on obrađuje mnogo duže. Ovo nije nužda, kaže ovaj neobični rabadžija, već neizmerna ljubav prema plemenitim životinjama.
Da je najbolji rabadžija u ovom delu Srbije, Milinko Vukosavljević to i dokazuje, jer nema njive koju volovima ne može da uzore, bez obzira koliko je strma.
– U svaku njivu mogu ući, u šumu, u potok. Slušaju me. Korak, korak, aj polako, polako – ponavlja Milenko, navodeći svoje volove u kretanje po strogoj liniji.
– Sve razume. Kad kažem korak, on ide korak, kad kažem polako, on uspori.
Do kuće Vukosavljevića u selu Crnča, kod Malog Zvornika, nije lako doći, a još teže je ovde opstati. Ognjišta se nisu ugasila samo gde ljudi ne mogu bez svog, kao ova složna porodica, gde su u ljubavi braća, njihove žene i potomci. Kako su radili pre pola veka, tako rade i danas.
Još kao dečak počeo je da obrađuje zemlju sa volovima. U prvo vreme nije bilo mehanizacije, a kad su nabavili, nijedan traktor nije moga da uđe ne padine Crnče. Međutim, volovi su danonoćno orali strme oranice. Onda je to postala prava ljubav.
– Srce mi je do neba. Od malena ja njih volim i sa njima radim. Pre sam orao sva brda ova, planine Vujković, Velika reka, Selenac. Svuda sam stizao peške, ja sednem na špediter, oni idu sami i dođu gore – pokazuje nepregledna prostranstva oko sebe.
Za njega oni nemaju cenu, pa koliko god da mu ponude, ne bi ih prodao.
– Jedne sam prodao, oterao na Mačkov kamen, i nisam dolazio kući dva dana dok ih nisam našao. Bila je prazna štala, ne bih mogao živeti bez njih. Dok sam živ, držaću ih – seća se jednog lošeg iskustva.
Sa svojim volovima dnevno može da uzore oko 40 ari. Međutim, da bi bio spreman za oranje, vo mora biti potkiven. Taj posao radi se nekoliko puta godišnje.
Za potkivanje je potrebno više ljudi, jer treba vola oboriti, pa tek onda potkivati. To moraju da rade ljudi sa iskustvom da se životinja ne bi otrgla, što se dešavalo. Tada može da povredi i sebe i druge. Ovde je sve pod kontrolom. Noge se zatim vežu, a visina podesi da kovač nesmetano može da priđe. Onda sledi ravnanje ili turpijanje papka, pa zatim zakivanje ploče.
Kada je udarena ploča i vo obuven, spreman je da tegli po padinama podno Mačkova kamena.
– Poravna se papak, onda se pet klina udari i ploča. Nosi mesec-dva, zavisi koliko radi. Da nema ploča – štula, hramlje kad ide – objašnjava Vlastimir Lale Samardžić, potkivač volova.
Čim ustane, Milinko ide u štalu. Prvo ih timari, a onda čisti štalu i hrani svoje plemenite životinje.
– Ustanem u pola 3 ujutru, položim kod njih i sednem, gledam kako jedu. Kad pojedu, odem da sebi skuvam čaj ili kafu. U pola 6 krećemo da radimo – priča ovaj vredni čovek.
Razume Milinko njih, a i oni njega. Sa njima se razgovara i oseća njihove potrebe.
– Ovo je Cvetonja, a ovo Brezonja. Oni mene vole, ja sa njima pričam.
Kada su braća prelagala da ih proda, on nije moga da pristane.
– Plače, ne može da se rastane sa njima. Ima veliku ljubav prema volovima. Ja sam došla ovde pre 40 godina, on je non-stop radio sa njima. Promenio je više pari, a ovo su mu poslednji, shvata i on – kaže Vida Vukosavljević, snajka Milinkova.
Potajno se nada da će bratova deca naslediti tu ljubav i nastaviti gde je on stao.
– Volim ovo i sa stricem radim, sa volovima sam od malena. Sa 4 godine sam počeo da pratim kako radi. Najviše bih voleo ovde da ostanem, da nastavim što su stričevi i otac sagradili – priča Đorđe Vukosavljević.
Tako će sačuvati porodično imanje, jer možda ljudi idu u svemir, ali teško da su srećniji na tuđem nego Milinko na svom parčetu zemlje.
