Крајем јула на светлост дана изашла је књига која ће, сасвим сигурно, променити перцепцију историјске слике града Шапца, а његов културно-цивилизацијски значај подићи на виши ниво. Илустрована историја града Шапца под називом „Шабачки град тврђава“ резултат је вишедеценијског научно-истраживачког рада породице Милутиновић, која је стрпљиво сакупљала недовољно разјашњене историјске податке, картографску грађу и археолошке резултате, изневши у јавност нове тајне старе тврђаве, настале по узору на градове Карла Великог.
Прво утврђење из XII века носило је назив Мачва (Фото: приватна архива)
Непотпуни подаци о историјском развоју града збуњивале су истраживаче, а понекад су и физичке препреке између давних времена и данашњих дана биле велике. Драгољуб Паја Милутиновић, архитекта и водећи градски урбаниста, годинама је трагао за коренима Шапца, све док са сигурношћу није пронашао доказе да овај град има много дужу историјску причу од претпостављене. Светланка Милутиновић објашњава да је Шабац, културни и архитектонски пандан Београду, који су Аустријанци изградили у раскошном барокном стилу по плановима донетим из Беча. Њихова кћерка Ивана, наследила је склоност ка проучавању прошлости, будући да је, бавећи се историјом архитектуре, значајно допринела објављивању ове породичне студије.
Град се простирао на простору од 50 хектара (Фото: приватна архива)
Ова илустрована историјска читанка састоји се из релевантних чињеница у вези са настанком и развојем две, а не једне тврђаве на овом простору, како се до сада мислило, праћених илустрацијама, приређеним картографским материјом, портретима и плановима сликара и теоретичара уметности Радована Миразовића. Приказује историјат тврђава од времена настанка у 12. веку до њеног рушења 1739. године.
О књизи су говорили Драгослав Драган Мићић и Радован Миразовић (Фото: приватна архива)
Мачва, односно Шабачки град био је истоветна копија града Карла Великог, Дорестата у Холандији. Аутори књиге дошли су до сазнања да је утврђење „Мачва“ претходница шабачке тврђаве коју познајемо у данашњем облику, настало у 11. или 12. веку.
„У досадашњој науци постојала је тврдња да је шабачка тврђава, а одатле и град, настала као утврђење које су Турци подигли 1470. године, док су најновија истраживања показала да граду, подигнутом поменуте године, претходи утврђени град Мачва, који су истраживачи покушавали да позиционирају на простору Мачве. Град Мачва настао је у 12. веку и развијао се много пре данашње Шабачке тврђаве. У периоду средњовековне Србије, у време владавине краља Драгутина он је био средиште средњовековне државе. Град се простирао на територији од преко 50 хектара. Мачва је најранији назив за ово подручје. Тврђава се налазила на месту где се данас налази Хемијска индустрија „Зорка“ и Доњошорско гробље“, објашњава историчарка.
Садашња тврђава настала је 3 века после града „Мачва“ (Фото: приватна архива)
Најстарији помен Шапца у литератури везан је за 1073. годину, али у истраживањима немачкиог истраживача и директора археолошког департмана Етнолошког музеја у Берлину Карла Шухарта, Шабац је смештен у градове 10. века. Шухарт је закључио да је Шабачки град идентична копија, по својој организацији, граду Карла Великог, Дорестату, у Холандији. У овом граду све је било изграђено од дрвета, а спољни зид замењивао је низ балвана, као у холандском граду. На угловима града стајали су камени торњеви, а около су били водени ровови.
Преко 35 година истраживања стало је у ову књигу (Фото: приватна архива)
Потискивањем Византије, крајем 12. века, угарски краљеви преузимају северну Србију, са центром у утврђеном граду Мачва. Овај део Србије назван је „Маргаретин мираз“ и од тада су га добијале принцезе. Последња наследница била је Каталина, супруга српског краља Драгутина. Мираз краљице Каталине, Мачванску бановину, Драгутин је присвојио својим земљама после 1284. године и преселио се у град Мачву, који је позиционирао као центар своје државе.
Мачва – некадашња престоница краља Драгутина (Фото:приватна архива)
Изградња Хемијске индустрије „Зорка“ 1934. године подразумевала је прекопавање и насипање земљишта новим, чврстим материјалом, који је замаскирао остатке старог града.
„Археолошка истраживања на подручју некадашње хемијске индустрије радили су 1968. године Миливоје Васиљевић и Милан Јевтић, археолози Народног музеја и пронашли су остатке града из 11. и 12. века. Међутим, у време изградње комплекса индустрије читаво земљиште прекопано је и изграђено на шиповима, ту су били ободни канали око старог града. Зорка се дограђивала у више наврата, и они нису могли да сакупе довољно материјала да ситуацију сагледају у целини“, каже Светланка Милутиновић.
Гравира Шапца из каснијих издања Хартман Шеделове „Светске хронике“
Давнашња тврђава збрисана је из познате историје, захваљујући аустријској иницијативи рушења и уклањања грађевинског материјала северно од Саве и Дунава.
„Тврђава Мачва је 1739. године изнета до темеља. Према одредбама Београдског мировног уговора, Аустрија је захтевала рушење тврђаве, тако да је сав грађевински материјал, који је у то време био изузетно цењено и скупо добро, изнет северно од Саве и Дунава. Београдски мировни уговор је закључен 18. септембра 1739. године, а рушење је почело одмах после тога и за три месеца је срушена. Исту судбину доживео је и Београд. Након Аустријско-турског рата 1716. до 1718. Аустријанци су заузели Београд, Шабац, целу Србију до Ниша и обновили добро утврђене градове на Сави и Дунаву са намером да ту остану. То су били лепи барокни Шабац и Београд. Кад су то изгубили у новом рату 1739. срушили су те градове. Тако настаје Земун, јер он до тог периода не постоји, а материјал старог града у Шапцу пренет је у Кленак, Сремску Митровицу и даље у Срем“ тврди Светланка.
Књига опремљена цртежима, мапама, фотографијама (Фото: приватна архива)
Досадашњи истраживачи ослањали су се на поставку коју је установио Стојан Новаковић. И поред тога, било је истраживача који су постављали питање, али нису имали довољно материјала и могућности да то званично и докажу. На те претпоставке аутори ове књиге дали су одговор.
Књига која је променила историјски значај града (Фото: приватна архива)
„Назив Шабац појављује се први пут још у 11. веку па се тај назив губи, а у 12. и 13. веку помиње се назив Мачва. Средином 15. века јавља се Заслон као трговачко насеље, а Турци су по доласку назвали то утврђење Бејурделен – ударати некоме у бок, сходно томе да су ударали мађарској Аустрији у бок, преко Саве 1476. године угарски краљ Матија Корвин преузима Шабац од Турака и у том периоду Мађари су Шабац и околину држали од 1476. до 1521. године, када је Сулејман Величанствени поново заузео град, од када се и одомаћио назив Шабац“, прича она.
Рецензенти књиге су Драгослав Драган Мићић и Обрад Ковић, а свој суд, пре него што нас је напустио, дао је и Петар Савковић. Главни и одговорни уредник је Радован Миразовић, а књигу је ликовно опремио студио Пинxит из Париза. Штампана је у 500 примерака.
