Укусна и домаћа храна, стогодишње брвнаре, заносна природа, мир и тишина, разлози су због којих је сеоски етно-туризам грана која из године у годину бележи раст у нашој земљи. Али поред комерцијалне, ова места нуде и поучну причу о традицији, пролазности и, најважније, умећу наших старих да преживе у оскудним временима.
Сваки детаљ пажљиво је рађен (Фото: Ј. Губелић)
Такву једну причу открива велелепно етно-здање породице Којић, на двадесетак километара од Шапца, на путу за Коцељеву, у селу Посавотамнавски Белотић. Општина Владимирци у свом срцу крије музејску и природну оазу на имању величине 2 хектара, које, у име сећања на славну српску витешку прошлост, носи назив “Кнежеви конаци”.
Сваки вајат музеј је за себе (Фото: Ј. Губелић)
Саво Којић, по струци конобар, а по животном опредељењу угоститељски маг за пружање задовољства намерницима и пријатељима, остварио је дечачки сан. Пре готово тридесет година, у просторији са 4 стола основао је ресторан “Кнежева вечера” који и данас услужује посетиоце из читаве земље и иностранства. У томе су му помогли мајстори свог заната.
Идеално место за рекреацију (Фото: Ј. Губелић)
Након санкција и економске кризе деведесетих и угоститељство почиње да се мења. Другачији су приоритети, више се полаже на уживање и естетику, Саво је то на време схватио.
“Бавио сам се угоститељством, био сам конобар дуго година. Убрзо након санкција почео сам да улажем у свој објекат у Посавотамнавском Белотићу” каже Којић и објашњава како је кренуо од нуле: “Почео сам са старом кафаном која је због аутентичности простора мамила госте да у њој проведу пријатне тренутке. На почетку је овај објекат бројао скромна 4 стола, па смо се ширили у висину – на кров тог малог објекта дозидали смо галерију, додали још неколико столова, а остало је дошло постепено”, сећа се.
Старо је занимљивије од новог (Фото: Ј. Губелић)
Људи више не желе само да попију пиће, презалогаје и оду, него да проведу време у пријатном амбијенту са породицом.
“Видео сам да људи то воле, поготово Војвођани. Око 70% гостију су нам Војвођани. Гостију има из целе Србије, из иностранства. Има доста странаца који су у пролазу, и сви су задовољни. Хвале гостопримство, храну, амбијент, то све иде једно с другим.”, поносан је Саво.
Стари материјали много су бољи изолатори (Фото: Ј. Губелић)
Када дођете из урбане средине, у први мах остаћете збуњени пред комплексом који на сваком кораку одише духом старине. На простору овог раскошног имања аутентичне дрвене грађевине, старе и по два века, говоре о људској виспрености, снази руку, економичности и бриљантности ума занатлија, које су правиле све до последњег пропратног детаља.
“Све те куће, магазе настајале су на јако неприступачним пределима. Неке су старе и по 180 година, и сви материјали су скупљени у близини где су грађене. Људи су били јако сналажљиви, користили су материјале који су им били доступни. Дрво се тестерило ручно, довлачило издалека, а ти природни материјали заустављају хладноћу и жегу. Куће су углавном донете са Голије. Оне су имале своје станаре, своју душу. Ми смо их адаптирали и преуредили како би гости имали више простора унутра, а и споља”.
Вајати стари и до два века (Фото: Ј. Губелић)
Вајати су преуређени, прозорска окна проширена, али мирис старих храстових и чамових греда остао је исти. Готово све на њима и око њих урађено је ручно, уз пуно труда. Овде ће Вам, сасвим сигурно, бити одржан час из познавања назива старих заната, а списак је подугачак.
“Занати у малом – столарски, коларски, ковачки занат, много ствари је урађено ручно. Од лустера од кованог гвожђа, које су радили ковачи, до масивних столица, клупа, столова, комода за које су одговорни столари”, напомиње власник.
Веште руке занатлија оживљавају претходне епохе и дају нешто ново (Фото: Ј. Губелић)
Захваљујући ћерамиџијском и ћерпиџијском занату овде је заступљена цела Србија – кровови су од старог црепа, бибер црепа, сламе, трске, камених плоча са графитом, све су то наткрови карактеристични за различите периоде грађевинарства.
Ћерамиџијски занат – један од најстаријих (Фото: Ј. Губелић)
Саво Којић из села Двориште, одакле је родом, понео је причу о Милошу Обилићу, коју је на свој начин покушао да оживи у ресторану “Кнежева вечера” и “Кнежевим конацима”. Створио је музејски комплекс који са поставком старинских алата и оруђа нуди, поред дела за преноћиште и рекреацију, вредну историјску ретроспективу. Воћњаци, пашњаци, дрвени воз са окретницом на ливади, два језера за пецање и опуштање, багремњак за роштиљање, справе за играње деце, све то спада у понуду овог места.
Столари, творци етно-села (Фото: Ј. Губелић)
На улазу стара капија покривена наизглед дотрајалим црепом, на самом почетку ове етно бајке, указује на време и традицију. За њом долазе незаобилазни детаљи – извезени бели уштиркани столњаци, фењери, тикве, стари гвоздени судови над огњиштем, масивни дрвени столови, клупе, комоде, калупи за лепиње, импровизовани бунари, док воденични чекрк симболично покреће вода.
Груба обрада дрвета чува осећај старине (Фото: Ј. Губелић)
Ткачница, покривена сеном и сламом, низ чије се прозоре пружају ките цвећа, подсећа на још један заборављени занат. Камена стаза и под конац уређен дрворед воде до старинских таљига, које су до појаве трактора, од дрвета и гвожђа правили сеоски колари.
Етно-имање породице Којић крије читав реквизитаријум старинских детаља, раритетних предмета које су спретне руке наших предака правиле за пуко преживљавање, данас их оживљавају још понеки зналци у овом послу, а ми, њихови савремени потомци, гледамо из перспективе туристе.
Из серијала “Мајстори заната свог”. Пројекат је суфинансиран из буџета општине Владимирци.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
