Укусна и домаћа храна, стогодишње брвнаре, заносна природа, мир и тишина, разлози су због којих је сеоски етно-туризам грана која из године у годину бележи раст у нашој земљи. Али поред комерцијалне, ова места нуде и поучну причу о традицији, пролазности и, најважније, умећу наших старих да преживе у оскудним временима.
![](https://objects.distrikt.rs/wp-content/uploads/2018/08/IMG_3819-300x200.jpg)
Сваки детаљ пажљиво је рађен (Фото: Ј. Губелић)
Такву једну причу открива велелепно етно-здање породице Којић, на двадесетак километара од Шапца, на путу за Коцељеву, у селу Посавотамнавски Белотић. Општина Владимирци у свом срцу крије музејску и природну оазу на имању величине 2 хектара, које, у име сећања на славну српску витешку прошлост, носи назив “Кнежеви конаци”.
![](https://objects.distrikt.rs/wp-content/uploads/2018/08/IMG_3804-300x200.jpg)
Сваки вајат музеј је за себе (Фото: Ј. Губелић)
Саво Којић, по струци конобар, а по животном опредељењу угоститељски маг за пружање задовољства намерницима и пријатељима, остварио је дечачки сан. Пре готово тридесет година, у просторији са 4 стола основао је ресторан “Кнежева вечера” који и данас услужује посетиоце из читаве земље и иностранства. У томе су му помогли мајстори свог заната.
![](https://objects.distrikt.rs/wp-content/uploads/2018/08/IMG_3783-300x200.jpg)
Идеално место за рекреацију (Фото: Ј. Губелић)
Након санкција и економске кризе деведесетих и угоститељство почиње да се мења. Другачији су приоритети, више се полаже на уживање и естетику, Саво је то на време схватио.
“Бавио сам се угоститељством, био сам конобар дуго година. Убрзо након санкција почео сам да улажем у свој објекат у Посавотамнавском Белотићу” каже Којић и објашњава како је кренуо од нуле: “Почео сам са старом кафаном која је због аутентичности простора мамила госте да у њој проведу пријатне тренутке. На почетку је овај објекат бројао скромна 4 стола, па смо се ширили у висину – на кров тог малог објекта дозидали смо галерију, додали још неколико столова, а остало је дошло постепено”, сећа се.
![](https://objects.distrikt.rs/wp-content/uploads/2018/08/IMG_3784-300x200.jpg)
Старо је занимљивије од новог (Фото: Ј. Губелић)
Људи више не желе само да попију пиће, презалогаје и оду, него да проведу време у пријатном амбијенту са породицом.
“Видео сам да људи то воле, поготово Војвођани. Око 70% гостију су нам Војвођани. Гостију има из целе Србије, из иностранства. Има доста странаца који су у пролазу, и сви су задовољни. Хвале гостопримство, храну, амбијент, то све иде једно с другим.”, поносан је Саво.
![](https://objects.distrikt.rs/wp-content/uploads/2018/08/IMG_3789-300x200.jpg)
Стари материјали много су бољи изолатори (Фото: Ј. Губелић)
Када дођете из урбане средине, у први мах остаћете збуњени пред комплексом који на сваком кораку одише духом старине. На простору овог раскошног имања аутентичне дрвене грађевине, старе и по два века, говоре о људској виспрености, снази руку, економичности и бриљантности ума занатлија, које су правиле све до последњег пропратног детаља.
“Све те куће, магазе настајале су на јако неприступачним пределима. Неке су старе и по 180 година, и сви материјали су скупљени у близини где су грађене. Људи су били јако сналажљиви, користили су материјале који су им били доступни. Дрво се тестерило ручно, довлачило издалека, а ти природни материјали заустављају хладноћу и жегу. Куће су углавном донете са Голије. Оне су имале своје станаре, своју душу. Ми смо их адаптирали и преуредили како би гости имали више простора унутра, а и споља”.
![](https://objects.distrikt.rs/wp-content/uploads/2018/08/IMG_3787-300x200.jpg)
Вајати стари и до два века (Фото: Ј. Губелић)
Вајати су преуређени, прозорска окна проширена, али мирис старих храстових и чамових греда остао је исти. Готово све на њима и око њих урађено је ручно, уз пуно труда. Овде ће Вам, сасвим сигурно, бити одржан час из познавања назива старих заната, а списак је подугачак.
“Занати у малом – столарски, коларски, ковачки занат, много ствари је урађено ручно. Од лустера од кованог гвожђа, које су радили ковачи, до масивних столица, клупа, столова, комода за које су одговорни столари”, напомиње власник.
![](https://objects.distrikt.rs/wp-content/uploads/2018/08/IMG_3812-300x200.jpg)
Веште руке занатлија оживљавају претходне епохе и дају нешто ново (Фото: Ј. Губелић)
Захваљујући ћерамиџијском и ћерпиџијском занату овде је заступљена цела Србија – кровови су од старог црепа, бибер црепа, сламе, трске, камених плоча са графитом, све су то наткрови карактеристични за различите периоде грађевинарства.
![](https://objects.distrikt.rs/wp-content/uploads/2018/08/IMG_3803-300x200.jpg)
Ћерамиџијски занат – један од најстаријих (Фото: Ј. Губелић)
Саво Којић из села Двориште, одакле је родом, понео је причу о Милошу Обилићу, коју је на свој начин покушао да оживи у ресторану “Кнежева вечера” и “Кнежевим конацима”. Створио је музејски комплекс који са поставком старинских алата и оруђа нуди, поред дела за преноћиште и рекреацију, вредну историјску ретроспективу. Воћњаци, пашњаци, дрвени воз са окретницом на ливади, два језера за пецање и опуштање, багремњак за роштиљање, справе за играње деце, све то спада у понуду овог места.
![](https://objects.distrikt.rs/wp-content/uploads/2018/08/IMG_3791-300x200.jpg)
Столари, творци етно-села (Фото: Ј. Губелић)
На улазу стара капија покривена наизглед дотрајалим црепом, на самом почетку ове етно бајке, указује на време и традицију. За њом долазе незаобилазни детаљи – извезени бели уштиркани столњаци, фењери, тикве, стари гвоздени судови над огњиштем, масивни дрвени столови, клупе, комоде, калупи за лепиње, импровизовани бунари, док воденични чекрк симболично покреће вода.
![](https://objects.distrikt.rs/wp-content/uploads/2018/08/IMG_3816-300x200.jpg)
Груба обрада дрвета чува осећај старине (Фото: Ј. Губелић)
Ткачница, покривена сеном и сламом, низ чије се прозоре пружају ките цвећа, подсећа на још један заборављени занат. Камена стаза и под конац уређен дрворед воде до старинских таљига, које су до појаве трактора, од дрвета и гвожђа правили сеоски колари.
Етно-имање породице Којић крије читав реквизитаријум старинских детаља, раритетних предмета које су спретне руке наших предака правиле за пуко преживљавање, данас их оживљавају још понеки зналци у овом послу, а ми, њихови савремени потомци, гледамо из перспективе туристе.
Из серијала “Мајстори заната свог”. Пројекат је суфинансиран из буџета општине Владимирци.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.