Пуковник пилот Миленко Павловић погинуо је на данашњи дан 1999. године, бранећи небо Србије и дајући свој живот како би спасао млађег колегу од сигурне смрти која га је чекала у неравноправној борби са НАТО ловцима. У његовом родном Горњем Црниљеву и даље чувају сећање на пилота хероја. Овог 4. маја навршило се 20 године од погибије пуковника Миленка Павловића, команданта 204. ловачко-авијацијског пука. “Излази из авиона, мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу”, рекао је Миленко Павловић свом млађем колеги и одлетео у неравноправну борбу Храбро, као и сваки пут, и тог дана сео је у свој “миг 29”. У оперативном центру 12 минута касније одјекнуле су речи: “Имају ме!” Било је то последње што је изговорио херој из Подгорине.
– Његов заменик је био дежурни. Позвао га је и рекао да ће млади пилот Ладиша да полети, а Миленко је одговорио да не креће док он не стигне. Међутим, док је заменик стигао на место полетања, затекао је само младог пилота, а кажу да је Миленко већ узлетео. Тада је Миленко рекао том младићу: “Излази из авиона, мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу”.
Узлетео је и никад се више није вратио – прича Љубиша Исаиловић, Миленков друг из детињства који се брине о меморијалном центру подигнутом у част храбром пилоту.
– Не могу да верујем да је прошло 20 година када ми је рекао да је рат на прагу и да је питање када ћемо и да ли ћемо се видети – присећа се Љубиша.
Данас он живи од успомена. Заједно су прегазили Подгорину у гуменим опанцима, купали се у Тамнави…
Са нестрпљењем су чекали недељу да макадамским путем препешаче седам километра до цркве у Доњем Црниљеву, а потом се врате пашњацима у Горњем Црниљеву где су чували овце.
– Кад прелети неки авион изнад поља, он каже: “Погледај где смо ти и ја, Љубо, још у гуменим опанцима, а људи лете небом”. Кад га је учитељица питала шта жели да буде кад порасте, он је рекао да би волео да буде пилот, а она се насмејала. Причају људи да му се годинама касније извињавала због тога – сећа се Љубиша.
Миленко је волео да лети изнад родног места и поздрави земљаке. Овде је долазио у лов, није пропуштао фудбал са школским другарима. У спомен-дому хероја стао је цео један храбар али кратак живот, од дечачких дана, када је маштао да буде пилот, до остваривања животног сна. Све то утихнуло је 4. маја 1999. Кацига, оружје, мобилни телефон и лични предмети нагорели од експлозије остали су иза витеза који је последњу битку изгубио близу родног места. Ту је и део авиона у ком је кренуо на последњи лет. У оквиру комплекса су и црква и игралиште ФК Миленко Павловић – Пилот.
Мајка Радмила и даље живи у Горњем Црниљеву. Последњих година нема снаге да прича за медије. Пре две године, када сам је посетила, дуго смо се опраштале, делећи терет који само она зна колики је. Тада је испричала да свако јутро прво уђе у собу успомена, коју је претворила у сопствени музеј. Исто почиње сваки њен дан.
– Дођем овде и прво кажем „Сине, јеси ли мајци поранио?“ После тога љубим слике и ствари и док не изљубим све, не излазим из собе – причала је пре две године Радмила Павловић. Све што је некада припадало хероју из Подгорине, стало је у двадесетак квадрата собе где је рођен. И данас је исто као кад је последњи пут био у овој соби.
– Он се са мном поздравио. Онда је сео у кола, али одједном поново устаде, загрли ме и пољуби. Имала сам утисак да је предосећао нешто, да ме је пољубио и само што ми није рекао „мама, ово ти је последњи пољубац“ – присећала се тада мајка.
Миленко Павловић је сахрањен 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу. Његово дело је херојско, али иако је било говора, никада није проглашен херојем. Његова мајка се и данас томе нада, јер би јој то, како каже, макар мало олакшало живот који последњих 20 година једва да живи. Постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком. У оптицај је пуштена марка са његовим ликом. Миленко је иза себе оставио мајку, супругу и двојицу синова.
Да би му се на неки начин одужили, општина Осечина донела је одлуку да једна од главних улица понесе име Миленка Павловића.- Миленко Павловић је највећи херој Подгорине још од браће Недић 1804. године, односно од Првог српског устанка. Било је хероја и за време Првог и Другог светског рата, али до Миленка нисмо имали неког кога би са таквим поносом истицали – каже Светозар Гачић, директор ТО „Подгорина“.