Na Svetog Trifuna, pre nego što sunce izađe, vinogradari odlaze u svoje vinograde i orezuju dva ili tri čokota koje zalivaju starim vinom. Smatra se da će vinogradi tako povratiti svoju snagu posle duge zime i razbujati se na proleće. Zbog svoje upornosti i istrajnosti u odbrani vere, Sveti Trifun je izabran za zaštitnika vinogradara, jer se njihov rad poistovećuje sa Trifunovim mukama.
Toga dana domaćini obiđu vinograd i seku slavski kolač, lozu prelivaju vinom i orezuju prve čokote, jer im je blagoslov Svetog Trifuna važan. Nekada su to redovno radili u Pocerini, koja je bila poznati vinogradarski kraj u kom je skoro svaka kuća imala svoje zasade vinove loze. Po predanju vinovu lozu ovde je doneo Rimski car Prob.
I ne samo da su proizvodili, već je vino iz ovog kraja stizalo širom Evrope, pa čak i u zemlje poznate po proizvodnji ovog pića. Naime, pre više od jednog veka, Dragoljub Gavrilović iz Rumske, na taljigama je stigao u Torino i na Međunarodnom sajmu u Italiji osvojio zlatnu medalju za vino napravljeno od grožđa odgajenog u njegovom vinogradu u Pocerini. To vino je sam cedio, flaširao i u konkurenciji najboljih proizvođača vina osvojio medalju, koja se čuva u stalnoj postavci šabačkog Narodnog muzeja.
Iako su jagode zasenile čokote, koji su ovde nekada rađali i iz njih se cedilo vrhunsko piće, osim istorije koja se ne zaboravlja, često provejava ideja da vinogradarstvo ponovo može biti unosan posao.
– Vino pruža više uživanja i zadovoljstava, nego bilo koja druga stvar koja se može kupiti! – govorio je Ernest Hemingvej. U to su se uverili mnogi koji uživaju u božanskom piću. To su kroz istoriju potvrdili i Pocerci pre Drugog svetskog rata, kada je ovde bilo mnogo vinograda.
Francuzi su svojevremeno vršili ispitivanja ove zemlje i došli su do zaključka da je ona izvanredna za uzgoj vinove loze, a postoje inicijative da se vinogorje u ovom kraju obnovi.