На Светог Трифуна, пре него што сунце изађе, виноградари одлазе у своје винограде и орезују два или три чокота које заливају старим вином. Сматра се да ће виногради тако повратити своју снагу после дуге зиме и разбујати се на пролеће. Због своје упорности и истрајности у одбрани вере, Свети Трифун је изабран за заштитника виноградара, јер се њихов рад поистовећује са Трифуновим мукама.
Тога дана домаћини обиђу виноград и секу славски колач, лозу преливају вином и орезују прве чокоте, јер им је благослов Светог Трифуна важан. Некада су то редовно радили у Поцерини, која је била познати виноградарски крај у ком је скоро свака кућа имала своје засаде винове лозе. По предању винову лозу овде је донео Римски цар Проб.
И не само да су производили, већ је вино из овог краја стизало широм Европе, па чак и у земље познате по производњи овог пића. Наиме, пре више од једног века, Драгољуб Гавриловић из Румске, на таљигама је стигао у Торино и на Међународном сајму у Италији освојио златну медаљу за вино направљено од грожђа одгајеног у његовом винограду у Поцерини. То вино је сам цедио, флаширао и у конкуренцији најбољих произвођача вина освојио медаљу, која се чува у сталној поставци шабачког Народног музеја.
Иако су јагоде засениле чокоте, који су овде некада рађали и из њих се цедило врхунско пиће, осим историје која се не заборавља, често провејава идеја да виноградарство поново може бити уносан посао.
– Вино пружа више уживања и задовољстава, него било која друга ствар која се може купити! – говорио је Ернест Хемингвеј. У то су се уверили многи који уживају у божанском пићу. То су кроз историју потврдили и Поцерци пре Другог светског рата, када је овде било много винограда.
Французи су својевремено вршили испитивања ове земље и дошли су до закључка да је она изванредна за узгој винове лозе, а постоје иницијативе да се виногорје у овом крају обнови.