Од простора испресецаног барама и узвишењима, преко махала и неуређених сокака, до урбаног језгра савременог Шапца – у Баиру се најпрегледније чита како се градови рађају, шире и мењају. Прича о овом шабачком насељу стара је пет векова, а њени корени пуштени су у садејству природе и друштвено-историјских околности.
Шабац, са својом тврђавом и утврђеним подграђем, имао је одређене сличности са старим Београдом, што је било карактеристично за веће и добро утврђене градове тог времена, бележи Д. Мићић (Шабац 1991. године). Правац ширења градског ткива био је усмерен токовима речице Камичак и Саве, ван утврђеног подграђа.
Између тврђаве и воде – настанак Баира
Године 1527. имао је пет махала, да би се 1548. тај број удвостручио, наводи историчарка уметности Татјана Марковић у књизи „Архитектонско наслеђе града Шапца“. Баир се помиње као једанаеста, означен и као „хришћански џемат вароши“. Сам назив на турском значи брег, а занимљиво је да је у средњој Азији означавао издужење чији су ходници (улице) између превоја, што је била одлика и шабачког Баира. На алувијалном наносу реке Саве, заштићен од околних вода, изгледао је као острво и представљао погодно место за становање. Насељен је постепено, јер су се становници најпре задржавали изван јужне капије, око мале пијаце и неколико радњи, да би се временом померали ка Баиру. Управо због тога граде се ћуприје које омогућавају везу са другим деловима насеља.
Тада настају и данас основне путне артерије града – главна саобраћајница пружала се правцем данашње Улице Цара Душана, преко Добропољске, пролазила поред Електродистрибуције и излазила на Велику ћуприју – један од кључних прелаза у то време, чуван посебном стражом у дрвеном чардаку. Друга важна комуникација пратила је правац данашњих улица Милорада Шапчанина и Војводе Бране.
Куће су биле од брвна, са пећима за грејање и печење хлеба, уз помоћне објекте. У ненасељеним деловима доминирали су воћњаци, виногради и баште, па је простор Баира дуго имао обележја и села и вароши.
Махала подељена, свакодневница заједничка
Становници су суочени са комплексним различитостима. На релативно малом простору живели су припадници две верске и етничке заједнице. Срби су населили источни део, уз Бенску, бару, а Турци западни. Делила их је главна саобраћајница, а повезивали свакодневни послови- бавили су се трговином и земљорадњом и имали своје школе. У записима Јована Цвијића остала је забележена разлика између турских и српских трговина и кућа: „Кад су ћепенке отварали у дућанима се све види и сва је роба изложена“. „Готово је немогуће видети двориште; често се само небо види.“ „Српске су куће „чистије но турске“, добро грађене, а сем неба у двориштима се могу видети и помоћне зграде, баште и воћњаци“ (Д. Мићић).
Српско гробље налазило се на месту где је касније била Педагошка академија, док је турско било на раскршћу улица Мике Митровића и Јанка Веселиновића. На једној страни је била брвнара посвећена Светом Јовану, на другој џамија.
Између бара и чаршије – ширење вароши
Велика ћуприја, до које је водила једна од главних саобраћајница, била је једна од најзначајнијих веза Баира са тврђавом, будући да је Шабачко поље често било под водом. Део српског Баира према пољани назван је Затрка мала.
У другој половини 18. века формирају се два подграђа у које је улаз био могућ кроз три капије (баирску, београдску и дреновачку). Низводно је била Циганска мала, а у горњем делу Табана мала, где је назаступљенији занат била прерада коже.
Баир је био испресецан кривудавим несразмерним сокацима. Куће су грађене од бондрука, дрвета и плетара, са испуном од ћерпича и блата, ретко камена.
Интензивне миграције крајем 18. и почетком 19. века видно мењају демографску слику града. Досељене породице утицале су на економски раст и упркос разликама у заједници, ствара се основа за напредак. Највише их се населило из Македоније и Херцеговине, а породице попут Шкулића, Фотића, Анастасијевића, Гановића, допринеле су трговачком развоју града. Природа изнова диктира услове и кретање становништва, па је изливање вода довело до померања људи ка јужнијем делу, али је истовремено подстакло изградњу нове Бенске ћуприје, која је повезивала данашњи Зелени венац и Дом ЈНА. И пре два века, као и данас, то је био центар града.
Бурна дешавања током Првог и Другог српског устанка донела су неизвесност, али убрзани развој уследио је након тога. Град није губио значај упркос слабљењу стратешког значаја тврђаве. Напротив, ширио се упоредо са исушивањем бара. Турске куће могле су се купити по повољним ценама. Љубомир Павловић бележи да 1809. године улице нису имале називе, већ су обележаване римским цифрама, а куће арапским бројевима. Градња је била стихијска, непланска, али је управо из таквог развоја настајала нова урбана структура.
Јевремова модернизација
Прави преокрет долази у време Јеврема Обреновића (1816-1831), када Шабац добија обрисе модерне вароши – правилне улице, школу, болницу, апотеку, касарну и цркву. Град се у том периоду већ ширио преко Баира. Управо ту Јеврем подиже свој конак 1826. године, на месту плацева проте Јована Павловића, док су около формиране улице и куће занатлија и трговаца.
Основа конака показује утицај западноевропског стила градње. Милош Обреновић после Другог српског устанка уводи изградњу у балканском стилу, а касније и западњачки. Јеврем и Милош дали су допринос урбанизацији града – улице се секу под правим углом и граде и данас главне саобраћајнице, састављене од улица Маршала Тита, Масарикова, Цара Душана, Карађорђева, Небојше Јерковића и Вука Караџића. На централном делу испред цркве 1831. године формирана је Велика пијаца, која се касније простирала од Бенске ћуприје до Гимназије.
Регулациони план из 1836. године потврђује уређење града по европском узору. Баир, међутим, још неко време задржава старе обрасце градње и турска имања. Као што су махале добијале имена по знаменитим личностима, тако су улице и сокаци, прашњаве, без тротоара и калдрме, по настанку на исти начин називане. Урбанистичко уређење следи тек неку деценију касније.
Од периферије до градског језгра
Током 20. века, Баир постепено губи обрисе издвојеног насеља и све више се улива у јединствено градско ткиво Шапца. Простор који је некада био испресецан барама, баштама и окућницама почиње да се уређује, а некадашње природне препреке, попут простора Бенске баре, насипају се, што омогућава даље ширење града.
На некадашњој граници између старог Баира и чаршије, током деценија настају улице и блокови који данас чине део ужег центра. Правац Улице Цара Душана и даље прати једну од најстаријих комуникација, док линије улица Милорада Шапчанина и Војводе Бране остају важне попречне везе у градској мрежи.
Стара подела на „српски“ и „турски“ део временом нестаје, али остаје препознатљива у историјској структури насеља. Простор уз некадашњу Бенску бару постаје зона интензивнијег урбаног развоја, док се западни делови постепено укључују у јединствену урбану целину.
У другој половини 20. века инфраструктурни радови некада периферно насеље у потпуности интегришу у град.
Данас се Баир препознаје у широј зони око центра града, између старог језгра, некадашње Бенске баре и праваца који воде ка железничкој станици и новијим насељима. Савремене улице, попут Кнеза Лазара, Краља Петра и околних саобраћајница, не бришу његов слојевити развој, већ га настављају. Баир је место у коме се кроз векове преламају различити историјски токови – од махале и вароши у настајању, до савременог урбаног ткива које се развило на тим темељима.
Иако су нестале махале, ћуприје и многе старе куће од ћерпича, у данашњој структури и даље је видљив траг настанка Баира- између воде, утврђења и праваца којима се варош ширила.
Извор: Татјана Марковић „Архитектонско наслеђе града Шапца“
