Поново је бриљирао! Овога пута у „Београду на писти“. То сваки пут, изнова и изнова доказује Немања Церовац. Ново искуство у најбржој уличној трци, с обзиром да се одржава на идеално равној подлози полетно слетне стазе аеродрома, само је потврда његове снаге и спретности.
Увек међу најбољима (Фото: приватна архива)
Атлетски репрезентативац Немања Церовац (27), спортску картијеру започео је у Шапцу, за чији атлетски клуб и данас наступа, иако трчи и за Црвену Звезду. О његовом изузетном таленту говори чињеница да је у основној школи као фудбалер испунио норму за Светско првенство у атлетици. Лични рекорд у омиљеној дисциплини – 1500 метара му је 3,46, али се као сениор полако припрема за дуже стазе. Сматра да је за атлетски успех пресудна љубав према трчању, што се не постиже пренапорним тренинзима, који углавном завршавају тешким повредама и одустајањем још у јуниорском периоду.
Њјегов почетак није типичан. Тренирао је фудбал од шесте године, и није ни помишљао на атлетику све док нечије оштро око није препознало његов тркачки таленат на школском кросу.
„На републичком кросу основних школа видео ме је тренер европског првака и позвао да дођем на камп 15 најталентованијих атлетичара Србије. Тако сам почео причу о атлетици. Отишао сам на камп на Златибору, али у међувремену нисам тренирао. Иако још увек нисам званично био атлетичар, на четвртој трци за шабачки клуб као фудбалер сам испунио норму за светско првенство у атлетици, без професионалне вежбе, што је пресудило“, прича овај успешни атлетичар.
Шапчанин сигурног корака (Фото: приватна архива)
Трчао је за АШК „Темпо“, а по завршетку основне школе и првих спортских успеха добија понуду да тренира за „Младост“ Ужице, па се тамо сели и уписује средњу школу, да би 2012. уписао Факултет физичког васпитања и спорта у Источном Сарајеву. Планира да се једног дана бави тренерским послом и подстиче децу да заволе „краљицу спортова“, као што је утицао и на своју млађу сестру Нађу, којој је увек био подршка, захваљујући чему Шабац има још једну успешну атлетичарку.
Препознатљиво је име три атлетска клуба – АШК „Темпо“, „Младост“ Ужице и Црвену Звезду. „На сваком купу шампиона ван земље трчао сам за Црвену Звезду. Једном приликом сам освојио две златне медаље у две дисциплине – на 800 и 1500 метара, у року од пола сата. Донео сам прво место купа шампиона Европе. Сада трчим за АШК „Темпо“, а за Звезду сва међународна такмичења где могу да наступам на двојној регистрацији“, објашњава.
Доказао се на многим великим првенствима као јуниор и млађи сениор – оборио је 6 државних рекорда у клубу „Младост“ Ужице, у дисциплинама од 800м до 10км, и био девети на свету на такмичењу у Канади. На излазном периоду из јуниорског стажа освојио је другу позицију на Првенству Европе у Португалу, а 2013. године био је трећи на Европском првенству, одржаном у Београду. Сада му предстоји етапно Првенство државе, као припрема за Европско првенство на стази, након чега га очекује Светско дворанско првенство у марту 2019. године.
Први на циљу на београдском аеродрому (Фото: приватна архива)
Његов тркачки стаж обележиле су бројне повреде, које су га више пута одвајале од стазе.
„Ова медаља из Београда 2013. ми је дефинитивно најдража јер се нико није надао сем мене. Био сам одсутан више од годину дана, имао сам проблема са ахиловом тетивом, вратио сам се тренинзима 4 месеца пре тог такмичења и имао само једну трку пре тог Европског првенства након годину и по дана, што је јако проблематично за било ког професионалог спортисту. Али сва та енергија и чињеница да се трка одвијала кући, у Београду, ме подигла и успео сам да заблистам тај дан кад је најбитније“ сећа се Немања док говори о свом односу према повредама: „Повреде су саставни део спорта. Сваку повреду видим као један степеник на ком би требало да се задржим одређени период, како бих кренуо даље. Ако их пребродиш можеш да идеш даље, а ако на првој препреци станеш не постоји начин да успеш уопште“, каже.
За велика светска и европска такмичења припреме су ригорозне, и подразумевају строги режим тренинга и исхране, као и веома важну психичку дисциплину: „Психички и јесте најважније направити добар склоп када се крене на та велика такмичења. Јако је битан добар однос исхране, одмора, тренинга и добре психичке припреме, довести психом до доброг резултата“, прича.
Медаље су његов циљ (Фото: приватна архива)
Омиљене средњепругашке дисциплине су му 1500 метара и 5 км, али планира да се у наредном периоду оријентише на дуже стазе: „Највише волим 1500 метара. Човек како стари подиже дисциплину. Мени је још увек није свеједно да вртим толике кругове, није да не волим, али некада ми буде мрско. Међутим, планирам да на јесен пробам и свој први полумаратон да истрчим. То до сада нисам никада трчао, а, чини ми се, будућност атлетике су управо дуге пруге“.
Оцењује да су за успех српски спортисти заслужни сами, а да је стање у атлетици демотивишуће.
„Успех било ког спортисте у Србији је за нијансу вреднији од успеха њихових иностраних колега, јер је то његов сопствени успех. Учествовао сам на многим такмичењима и упознао много врхунских спортиста, њихово је само да размишљају како да узму медаљу и остваре резултат, не размишља ни са киме иде на камп, са киме ће бити у групи, да ли ће бити топло или хладно. Код нас нема тог система и због тога нам атлетика пропада и све је лошија. Средње пруге немамо од 84-те године, када је постављен државни рекорд за сениоре, на 10 км је постављен 70 и неке, и све то јер немамо одговарајући систем међу тренерима. Из неке сујете тренери настоје да направе што бољег јуниора, и то дете замрзи атлетику јер их претренирају у раном периоду са 15, 16 година. И ја сам то прошао, мени су пукле обе тетиве са 17 година, што је последица јаког тренинга. Ту је велика разлика између наших спортиста и атлетичара из Европе или света. Америка стварно има добар систем. Тамо сам провео месец и по дана пре две године и уверио се да је то огромна разлика. Ми каснимо 30, 40 година за њиховим системом тренинга, живота и начина на који усмеравају своје спортисте. Сматрам да ћемо када променимо то имати много боље атлетичаре“, напомиње Немања.
Граби ка циљу (Фото: приватна архива)
Таленат се рађа, трчање се воли, а добар атлетичар се постаје.
„За атлетику је битан таленат, али је најважније да волиш трчање. Ми волимо да трчимо, да се такмичимо и то је разлог из ког се одлучимо за атлетику. Кад будем тренер деца ће до 15, 16 године атлетиком бавити кроз игру, битније је да су у спорту, да се упознају са материјом, није приоритет да као јуниор трчиш јако добро, па да те као сениора мрзи да трчиш јер ти је неко убио вољу. Зато смо дошли у ситуацију да немамо медаље и нараштаје који се баве атлетиком“, каже.
Између јаког старта и снажног финиша, увек се одлучује за неумољиви завршетак трке.
„Увек се чувам за финиш. То је моја тактика. Ако је 1500 метара у питању гледам да се штедим до последњих 300, 400 метара, ту престаје свако размишљање о тактици, сваки врхунски атлетичар се у финишу претвара у животињу, добија надљудску снагу, ту се сви искључујемо и јавља се само жеља за победом“.
Жеља му је да трчи полумаратон (Фото: приватна архива)
Ако сте се питали о чему атлетичар размишља док прелази километре, одговор је једноставан – мисли само на победу.
„Слабо размишљам док трчим и мисли су ми усредсређене на дешавања у трци, да ли је неко изашао, променио на првих 500 метара, да ли треба кренути за њим, да ли је паметније остати у другој групи, и све то се дешава у делићу секунде. Сваки пут је другачији изазов, па су и мисли другачије, а све су усмерене ка победи“.
Трчање донекле има везе и са животним принципима, амбицијама, па и карактером тркача.
„Мој тренер Милош Митрић, који је изузетан стручњак, радио је у Америци, а позвали су га јер им је одговарао његов спортски ЦВ, који о њему говори као о дисциплинованом човеку, што је кључ спортског успеха. То је и у мом случају. Кад нешто кренем, радим то на прави начин или не прихватам. Спорт ме је научио да тако идем кроз живот, темељно, усредсређен сам на такав животни став“.
Непрестано хвали живот, мир проналази у породици, а емоције оставља за саму трку.
„Задовољан сам свиме што сам постигао, Презадовољан сам првенствено животом који ми је послао сјајну супругу, а ускоро ћу постати и отац. Много сам везан за породицу у којој проналазим мир. Све радим на време, завршио сам факултет, основао породицу, трчим и радим – бавим се продајом аутомобила. Мозак ми је искључен, и то је јако битна ствар. Ако се оптеретите трком може да буде контрапродуктивно јер тај емотивни став који треба да се испољи у трци, човек испразни пре него што уђе у њу. Онда је последица таква да се не можете дати 100 одсто у самој трци. Ако немаш жељу за победом, трчиш празан“, закључује млади српски репрезентативац.
