„Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćes me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu moze da užari, i čoveku pravo u srce sija! Zasto! Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nesto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore a ipak ima hleba. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vetrovi i bure, i koji otvorenih očiju sme da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom“, pisala je Isidora Sekulić dok je bila u Skandinaviji i tako su nastala „Pisma iz Norveške“. U Šapcu je napisala i svoju prvu knjigu, ispovedni dnevnik „Saputnici“.
Mlada Isidora 1912. godine
„Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole“. Ovako je u svom poslednjem intervjuu govorila Isidora Sekulić, prva velika žena srpske književnosti, prvi predsednik Udruženja književnika Srbije i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Isidora, fotodokumentacija Zavičajnog odeljenja Biblioteke šabačke (Foto: J. Gubelić)
I kada je pisala o msrti, takva je bila. U jednom pismu – upućenom Mladenu Leskovcu, pesniku i istoričaru književnosti i kulture, između ostalog zapisala je:
„Ja autobiografije ne volim, ne volim ni one engleske koje su sasvim specifične. Juče sam – spremajući se za smrt – izgorela nekoliko pisama Milana Rakića i sasvim pokojnog Disa. Otac moj nije ni otvorene karte nas balavaca, moga brata i mene, čitao. ’Trebalo je da si pročitao, i da si nam javio to i to’. ’Ne čitam tuđa pisma’. Ja sam dete svoga oca po svemu. Ne volim tuž nos gde mu mesto nije; ne vidim smisao, a vidim odvratnost da čovek pred grobom žuri da još poslednji put nasiti jezik ogovaranjima i indiskretnostima… Smrt je ćutanje; pred smrt treba ćutati…“
Dvorište u kom je, prema opisu, živela Isidora tokom boravka u Šapcu. Ulica Kralja Aleksandra ( Foto: J. Gubelić)
Od 7. oktobra 1909. Isidora Sekulić bila je nastavnica u Šapcu, u Višoj devojačkoj školi. Predavala je nemački jezik i gimnastiku. U početku je bila primljena kao privremena razredna učiteljica, zato što je došla iz Austrougarske, ali, kada je 1910. dobila državljanstvo Kraljevine Srbije – postala je stalno zaposlena. Već 1911. postavljena je za stalnu razrednu učiteljicu i u Šapcu, gde je provela još jednu školsku godinu. U sećanjima učenice Darinke Krstić Bertolino, ostala je upamćena kao jedna od prvih koje su odsekle kosu, pa su je zvali „šišava Isidora“. Kao i u Pančevu, i u Šapcu je zapažena u javnom životu, iako je u gradu na Savi ostala kraće, samo tri godine.
Rukopisi i lični predmeti ( Univerzitetska biblioteke Svetozar Marković), sa izložbe iz u Biblioteci šabačkoj ( Foto. J. Gubelić)
Njene učenice su pričale da je u nastavi uvek bila korektna, ozbiljna, ali pristupačna deci. Elegantno se oblačila, bila je ozbiljna, usamljena, rezervisana… U vannastavnim aktivnostima nije mnogo učestvovala, zapamtile su Zagorka Pavlović Tupanjanin i Ana Blagojević.
Iz Šapca, pisala je uredniku ,,Brankovogkola”:
,,Imam rđavu naviku da samo u monolozima mislim.”
Tih godina, 1907–1914, više je razgovarala putem pisama, uglavnom ih šaljući dr Tihomiru Ostojiću koji je objavio monografiju o Zahariju Orfelinu i s kojim je mogla da razmenjuje knjige, svakodnevne teme, koji joj se poveravao u vezi sa svojom bolesnom porodicom, i čije delo je ona prenosila svojim đacima.
Jedna od najumnijih Srpkinja
Potpuno posvećena svome radu, teško je podnosila kritike. Negativan stav Milovana Đilasa o njenom tekstu o Njegošu duboko ju je potresao, u nervnom rastrojstvu spalila je drugi deo knjige. Kao jedina žena u Upravnom odboru Srpskog književnog glasnika zapamćena je po čestim trzavicama u saradnji, čiji su uzrok bili i njena ponekad teška narav i visoka očekivanja od saradnika. Sačuvane su tri njene ostavke na članstvo u Upravnom i Književnom odboru. Najveći mir nalazila je sama, među knjigama.
„Štrčala sam u svojoj sredini. U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam podsmešljive poruke, svoje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“, pisala je isidora Sekulić.
Odlikovanja i priznanja dodeljena odlukom tadašnjeg državnog vrha. Sa izložbe u Biblioteci šabačkoj (Arhiva : Univerzitetska biblioteke Svetozar Marković, Foto: J. Gubelić)
Nije bila srećna, osporavali su joj znanje i pamet, a bila je najumnija Srpkinja svog doba i prva žena akademik. Za dopisnog člana Akademije primljena je 1939. godine, a za redovnog 1950.
Još za života smatrana je najobrazovanijom i najumnijom Srpkinjom svog vremena. Govorila je više jezika, poznavala više kultura, pored književnosti njeno polje interesovanja bili su i muzika i slikarstvo, o kojima je pisala kao vrhunski poznavalac. Uvek zainteresovna za filozofiju, u jednom od intervjua izjavljuje da je pre rata redovno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, drugi francuski. Ratno stanje donelo je samo tu promenu što za francuski više nije imala para.
Nije bila srećna, osporavali su joj znanje i pamet
Isidora Sekulić je rođena 18.februara 1877. u Mošorinu, u Bačkoj. Djetinjstvo je provela u Rumi i Zemunu. Školovala se u Somboru i u Pešti. Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica prvo u Pančevu, a zatim u Šapcu i, od 1919, u Beogradu. Obe okupacije je provela u Srbiji.
Napadana i osporavana zbog kosmopolitizma, tokom života putovala je po Evropi zbog usavršavanja, pa čak i u doba Balkanskih ratova. Često je isticala da je bila pretplaćena na dvanaest stranih književnih i drugih časopisa. Iskazivala je evropski duh u prvoj knjizi proze Saputnici (1913) i u Pismima iz Norveške (1914). Jovan Skerlić je u negativnoj kritici Saputnika napisao da je to „jedna nova pojava eksplozije ženske iskrenosti u književnosti“. Kosmopolitska knjiga Pisma iz Norveške naišla je na ćutanje srpske književne javnosti, a Skerlić je kritikovao autorku govoreći da ima „maglu u glavi i led u srcu“. U Dnevniku Isidora Sekulić je zabeležila da je zbog tih kritika pocrvenela i zaćutala. Isti Dnevnik kasnije je spalila.
Dala je neizmeran doprinos književnosti, sa izložbe u Biblioteci šabačkoj
Te 1900. godine doživljava tešku tragediju: najpre joj je u aprilu umro otac, a u julu i brat Dimitrije, student prava u Gracu. Obojica su sahranjena na zemuskom pravoslavnom groblju.
Isidora Sekulić živela je povučeno, u svetu knjiga, bez porodice koju je rano izgubila. Bila je bolešljiva, od majke, koju nije zapamtila, nasledila je, kako kaže, „potpunu tuberkulozu“, sa očeve strane „ludilo i razne oblike nervne poremećenosti“. I pored toga mnogo je putovala, bila je u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. U Maroko je putovala ugljarskim brodom, onako „kako putuju siromašni ljudi kao što sam ja“, govorila je.
Profesori Više ženske škole u kojoj je predavla Isidora Sekulić, Biblioteka šabačka (Foto: J. Gubelić)
U Zagrebu je Isidora Sekulić 1919. godine objavila knjigu novela Đakon Bogorodičine crkve. U leto 1920. godine otputovala u Kristijaniju (Oslo) na zasedanje Međunarodnog saveta žena, na čijem je otvaranju održala vatreni govor. Sve do penzionisanja 1931. godine Isidora je radila kao nastavnica Druge ženske gimnazije. Četrdesetih godina dvadesetog veka Rastko Petrović napisao je da je Isidora Sekulić „apsolutno najbolji spisatelj koga imamo“. Krajem 1948. godine „Prosveta“ je objavila knjigu Zapisi o mome narodu. Često je drugovala sa muzikom, opsedale su je interpretacije Jehudija Menjuhina.
Rukopis. Sa izložbe u Biblioteci šabačkoj (Arhiva : Univerzitetska biblioteke Svetozar Marković, Foto: J. Gubelić)
Kao rezultat decenijskog istraživanja, 1951. godine, Isidora Sekulić objavila je u Srpskoj književnoj zadruzi prvu knjigu monografije Njegošu – knjiga duboke odanosti. Honorara se odrekla u korist štampanja knjige. Drugu knjigu je posle negativne kritike iz pera Milovana Đilasa spalila te je ovo delo, iako obimno, na neki način ostalo nedovršeno i nedorečeno.
Lični predmeti. Sa izložbe u Biblioteci šabačkoj (Arhiva : Univerzitetska biblioteke Svetozar Marković, Foto: J. Gubelić)
Biblioteka šabačka odužila se izložbom povodom 140 godina od rođenja čuvene spisateljice Isidore Sekulić. Na izložbi u holu biblioteke bili su izloženi lični predmeti velike književnice, knjige i rukopisi, koji su preuzeti iz legata u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Tada su se Šapčani podsetili i na to da je, baš dok je boravila u ovom gradu, Isidora Sekulić putovala u Skandinaviju. Od utisaka sa tog putovanja nastala je knjiga „Pisma iz Norveške“.
Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
