Književnik koji je zbog ljubavi prema rodnom gradu imenu dodao „Šapčanin“

Mnogo je velikih imena poteklo iz Šapca, ili barem neki deo svog života provelo u njemu, ali samo je Milorad Popović dodao zvanično svom imenu i prezimenu odrednicu rodnog mesta. Iako je često, zbog životnih prilika, napuštao rodni grad, i veći deo života proveo u Beogradu, ovaj književnik, novinar, političar i profesor, kog su sve generacije volele, ponosno je dovodio u vezu svoj predani rad sa gradom pored Save. Nadimak „Šapčanin” prvi je svom prezimenu dodao njegov stariji brat Pavle, ali kako je on rano preminuo, dužnost da proslavi svoj rodni kraj, preuzeo je Milorad.

Milorad Popović rođen je 7. jula 1841. godine u Šapcu, kao četvrto dete, u porodici učitelja, sudije i književnika Save Popovića, koji se iz Hercegovine doselio u Šabac. Imućna porodica Popović, podržavala je dinastiju Obrenović, i već naredne 1842. godine, nakon abdikacije kneza Miloša, bila primorana da napusti Šabac. Otac mu se za vreme dinastičkih borbi sklonio u Irig, gde je ubrzo došla i njegova žena Jelisaveta sa sinovima Pavlom, Miloradom, Đorđem i kćerkom Katicom. Otac Sava u Irigu bio je postavljen za beležnika, a Milorad je tamo završio osnovnu školu, dok je gimnaziju pohađao u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Porodica se vratila u Šabac oko 1860. godine, gde je otac Sava, ukazom Kneza Miloša, postavljen za sudiju Okružnog suda. Nažalost, ne ostaju dugo na okupu jer Sava ubrzo umire, a Milorad postaje glava kuće i njen hranitelj. Uspeva da završi šesti razred gimnazije i kako je porodica bila u teškim materijalnim prilikama, nije se mogao dalje školovati, pa je stupio u službu, prvo kao praktikant, a zatim kao pisar šabačke Konzistorije, pošto je uživao veliku naklonost šabačkog vladike Gavrila.

Od 1865. do 1866, Šapčanin radi u Šabačkoj gimnaziji kao učitelj crtanja i lepog pisanja, a istovremeno je i lični sekretar vladike Gavrila. Veliku je strast gajio prema poeziji, i kao pesnik,  oglasio se prvi put u Novakovićevoj Vili. Njegove pesme su došle i do ruku Kneza Mihaila, koji je, čuvši da je pesnik sa službom u Šapcu, naredio da se Šapčanin dovede u Beograd gde bi trebalo da se nalazi sva naša inteligencija. Daljim angažovanjem Ljubomira Nenadovića, koji se tada nalazio na dužnosti načelnika Ministarstva prosvete i crkvenih dela, Šapčanin je postavljen za pisara ovoga Ministarstva.
Milorad Popović Šapčanin je pevani pesnik. Njegovu pesmu “Čergo moja čergice” pevali su mnogi, između ostalih i Jadranka Jovanović.

U Šapcu je pesnik doživeo i svoju prvu veliku ljubav. Bila je to pesnička i romantična ljubav prema Milki, sestri prilovedača Laze K. Lazarevića. Porodica Lazarević nije odmah odobravala tu vezu, ali je ljubav pobedila. Tako se Šapčanin oženio rano, pre svoje dvadeset pete godine. Žena Šapčaninova bila je u svoje doba vrlo ugledna beogradska dama, član Ženskog društva. Milorad i Milka imali su dug i srećan brak sa četvoro dece od kojih je dvoje, Radivoje i Ljubica, rano umrlo. Porodičnu tragediju Milorad je opevao kroz stihove:

Sve će doći, i sunce i cveće
Al naš Rade i Ljubica neće.

Za Šapčanina kažu da je bio dobar muž i otac, da je voleo svoju porodicu i rodbinu, te na neki način bio  stožer oko kog su se svi okupljali. To osećanje prema porodici opisivao je u svojim pesmama i pripovetkama. Bio je vredan i savestan činovnik, a osećanje dužnosti bilo je kod njega jako razvijeno. Kao činovnik ministarstva godinama je radio po ceo dan službene poslove, a uveče, kod svoje kuće, posle večere, povlačio se u radnu sobu, pisao i čitao, nauštrb sna. Vrednoća i izdržljivost u radu bile su njegove karakterne osobine. Kafanu je voleo isključivo zbog društva, ali ne i čašicu, što nije uobičajeno za pesnike. Smatrao je da se samo slabići opijaju, a da hrabri ljudi alkohol piju tako da ne utiče na njih. Milorad Popović bio je Bio je svuda rado viđen gost, prijatelji bi ga uvek zvali da prilikom imendana njihove dece održi govor ”jer su njegove reči doticale pravo u srce”. Zanimljiva pojedinost je da je često umeo da, umesto svojih prijatelja, piše ljubavna pisma, ne bi li tako osvojili srce voljene osobe.

Šapčanin je bio vredan državni činovnik, aktivista na kulturnom i obrazovnom planu i zapaženi književnik. Posebno se angažovao na uređenju i unapređenju nastave osnovnih škola, ostavivši za sobom ceo niz knjiga, predavanja i prevoda pedagoške literature. Po nalogu ministra prosvete, boravio je u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, sa zadatkom da prostudira organizaciju i uređenje njihovih narodnih škola. Što se tiče književnog rada, osim pesama, koje su bile njegova pasija, Šapčanin je pisao pripovetke, romane i drame. Napisao je više od 30 pripovedaka, a motive za njih crpeo iz seoske, manastirske sredine, društvnog i palanačkog života, što se može primetiti i po naslovima – Deda, Bogoslov, Ljudi starog kova, Na seoskoj slavi, Poremećen plan, Monah Đenadije, Otac Zaharije.  Privlačile su ga i istorijske teme. Pripovetke Katanska buna i Surgun mogu se uvrstiti u zapaženija ostvarenja srpske realističke proze. Pripovetkama je „zarazio” i svog šuraka, tada mladog gimnazijalca Lazu Lazarevića. Objavio je i dva nevelika romana — Hasan-aga i Sanjalo. Sanjalo predstavlja Šapčaninovo najbolje književno ostvarenje i značajan dokument folklora, običaja, kulture, naravi i ekonomskih i političkih prilika u Srbiji polovinom 19. veka.

Značajan je bio i njegov prevodilački rad. Prevodio je nemačke pesnike – Šilera, Getea, Hajnea, Ulanda, zatim engleske Šelija, Šekspira i Tenisona, francuske Igoa i Beranžea, američke Stodarda i Poa, zatim Puškina, Ljermontova, Koljceva, Lenartoviča i Vozova. Svi Popovićevi prevodi sadrže njegov lični pečat i senzibilitet, kao i ton romantičarske poetike.
Šapčanin je u Beogradu rano stekao ugled visokog državnog činovnika i autoritet velikog pisca. Njegova kuća, sa bogatom bibliotekom, bila je neka vrsta “umetničko-književnog salona”, u kome su se okupljale mnoge istaknute ličnosti ondašnjeg beogradskog kulturnog i javnog života. Kod njega, i sestre Milke stanovao je Laza Lazarević, što će svakako imati uticaja na njegovo buduće književno angažovanje i opredeljenje.

Milorad je još jako rano pokazivao veliku ljubav prema pozorištu. U Šapcu je bio član diletantskog pozorišta i sa uspehom tumačio lik Kneza Lazara u istorijskoj drami Zidanje Ravanice, Atanasija Nikolića. Uz redovne činovničke poslove u Ministarstvu prosvete, Šapčanin je uvek nalazio dovoljno vremena da se posveti pozorišnom radu. U dva navrata obavljao je dužnost upravnika Narodnog pozorišta. Dramaturg je u to vreme bio Milovan Glišić, sa kojim je Popović dobro sarađivao. Šapčanin je važio za strogog i temeljnog upravnika, kakav je bio u svemu, a Glišić je često uzimao glumce u zaštitu zbog čega ga je Šapčanin u šali nazivao “glumačkim advokatom”. Šapčanin  je znatno doprineo obogaćenju repertoara, uvodeći  na scenu, pored domaćih, i dela stranih autora čija dela je prevodio sa nemačkog i francuskog. Popovićevo upravljanje upamćeno je kao zlatno doba Narodnog pozorišta jer je za desetak godina prikazalo 29 novih, originalnih srpskih drama, i 152 strane, prevedene. Znatno je doprineo i osavremenjivanje scenografije i kostimografije.

On je pokrenuo časopis „Domaćica”, preteču današnjih takozvanih časopisa o životnom stilu. U „Domaćici” je, osim priča iz svakodnevnog života Beograda i Srbije, bilo i recepata, lekarskih saveta , književnih priloga i enigmatike. Bio je prestiž u to vreme pojaviti se u „Domaćici”. Jednom prilikom Stevan Sremac je svog kolegu i prijatelja Milorada Popovića pitao malo ljutitim a malo šaljivim tonom:”Je li, Šapčanin, kad ću se ja naći u „Domaćici”? Popović mu je na to odgovorio: “Bićeš u „Domaćici” onog trenutka kad sebi u kuću dovedeš domaćicu”, aludirajući na to da je Sremac bio zakleti neženja.

Milorad Popović Šapčanin, iako uvek vedrog duha, rano je oboleo. Nikada se ni u kom poslu nije štedeo i to mu je narušilo zdravlje. Od teške upale pluća umire 14. februara 1895. godine u Beogradu. Nad odrom ga je opojao mitropolit Mihailo, a mnogobrojni Beograđani i sveštenstvo ispratili su pogrebnu povorku do Crkve Svetog Marka.
Njegovi savremenici i prijatelji iskreno su ožalili svog Šapčanina, koji je za života dobio brojna priznanja poput Ordena Belog orla IV stepena, Ordena Svetog Save trećeg stepena, Takovskog krsta trećeg stepena, Ordena Medžedije trećeg reda, srebrne medalje za službu u Srpsko-turskom ratu i Medalje Crvenog krsta. Ovaj svestrani i do kraja predani, uvek skromni pedagog, književnik,a pre svega porodični čovek i prijatelj, svojim radom i zalaganjem odao je čast voljenim gradovima, Šapcu i Beogradu, i ostavio poruku narednim generacijama da prave vrednosti nikada ne blede.

U svojim pesmama i pripovetka, često je aludirao na rodni grad:

ODZIV DRUGU

(Odlomci)

Tvoje pesme, tvoji slatki glasi,
U mom Šapcu, dalekoj oazi,
Odzivlju se ko kad mila ševa
Jedna drugoj u lugu otpeva.
U pitomoj ovoj mojoj žuri
Nigde cvetka, tek gdekoji pupi.
Još da nije brzonoge Save,
Cerskih brda što se ljupko plave
Te osveže i razgone setu
Bih svisnuo u sebičnom svetu.

…

Gledam vodu kako žurno grede,
Na valima ustavljam poglede,
Te kad idu da ih dalje vode
Vama, druzi, u željne pohode.

.  .  .

To je slika, bledo nacrtana,
Mojih prošlih i sadašnjih dana.
Moj je Šabac pustinjačka kletka,
Puna mira, uživanja retka.
Pa opeta, kao vetar granje,
Vidiš, gonim svako očajanje,
I onako, junački i čilo,
Dokopam ga za slomljeno krilo
Pa ga hitnem daleko, duboko,
Kao utvu kad umrtvi soko.

 

Zato i ti, moj lepi slavuju,
Stresi jade — tu ledenu guju,
Ne daj guslam da ih takne rđa!
Pa se teši; uteha je tvrđa
Što golemu odbranu nam pruža
Pod teretom kad podlegne duša…
Ide vreme, umuknuće, brate,
Sve što kreči, cvrkuće i gače;
Zato pusti kićene gizdine,
Neka pegaz u propnice skače…

Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Свидео вам се текст?