Учитељ и народни херој Небојша Јерковић са 29 година положио је живот за слободу отаџбине и са братом Душаном ушао у историју. Школе широм земље носе име по двојици браће, а Београд им је посветио читаво насеље. Симболично, по Небојши, команданту Мачванског партизанског одреда, некада се звала и улица која спаја Шабац и најлепшу равницу у овом делу Србије.
Животни позив одредила му је породична вера у знање, културу и једнака права за све да то знање и добију. Рођен је у учитељској породици Јерковић, у сремском селу Огар 1912. године. Гимназију је завршио у Панчеву, а учитељску школу у Сомбору и Суботици. Иако вредан, поштен и учен, као и отац и брат му Душан, због политичких ставова и отвореног иступања против режима, од првог дана за катедром добијаће службу у забаченим селима Македоније.
То му није сметало да стекне углед, постане председник Учитељског удружења и један од најистакнутијих чланова Учитељско културно-издавачке задруге „Вук Караџић“, коју су водили комунисти.
Просвета и комунизам спојиће га и са будућом супругом. Небојшина жена Катарина такође је била учитељица, а њих двоје заједно су постали чланови тада нелегалне Комунистичке партије Југославије. Сигуран у идеологију, Небојша је постао секретар партијске ћелије и од 1940. године млади учитељски пар живи у Београду, где је Небојша радио као аквизитер код славног Геце Кона, и бави се партијским и револуционарним радом.
Догађаји након априлског рата 1941. године Катарину и њега доводе у Кленак. Одавде ће прећи у Шабац и убрзо постати командант новооснованог Мачванског партизанског одреда, који врши бројне успешне акције током 1941. године у Западној Србији.
Операције на жандармеријске станице у селима Мачве и Подриња и напад на Мачванску Митровицу и Богатић допринели су да одред бројчано ојача и да се наоружа.
Јерковић је постигао споразум са Церским четничким одредом о заједничкој борби и убрзо је створена велика ослобођена територија Бања Ковиљача, Богатић, Лозница и Мачванска Митровица.
На саветовању Главног штаба НОП одреда у Столицама, 26. септембра, Небојша Јерковић издејствовао је да се организује евакуација пшенице и других житарица у брдске пределе Рађевине и ослобођене територије Ужица. Народ Мачве, Поцерине и Посавине дао је велике количине житарица, не желећи да оне падну у руке окупатора.
Због свих успешних операција које је водио Небојша Јерковић, крајем септембра 1941. године, први на удару немачке 342. дивизије био је Мачвански партизански одред. После пада Ужичке републике, за чију одбрану је био задужен Душан Јерковић и погинуо са још око 200 бораца у борби на Кадињачи 29. новембра 1941. године, одред се нашао у безизлазној ситуацији. Пробијајући се ка Мачви, на Церу је крајем децембра страдала већина одреда који је затим подељен на мање групе. Небојшина је бројала само 8 људи. Сместили су се на крају села Бела Река, у кућу Божидара Радојчића. Како је групно пробијање било немогуће, Јерковић остаје са 4 партизана.
У најнезгоднијем моменту проналазе их припадници Љотићевог добровољачког одреда, захваљујући непромишљеној акцији партизанског курира Александра Андрића и отварају ватру на кућу. Партизани на челу са Небојшом, одлучили су се на самоубиство, како не би били заробљени. Тада су поред Небојше Јерковића, страдали и Александар Станковић Лала, Миодраг Мика Граор и Момчило Моша Срнић. Тела су им пренета у Шабац, а домаћин куће у којој су се крили стрељан је у шабачком логору.
После неуспелог партизанско-четничког напада на Шабац, Небојшина супруга Катарина остала је илегално да борави у Шапцу, а касније је прешла у Београд.
Бројне школе широм Србије носе име по двојици браће, Београд им је посветио читаво насеље, а Шабац му се одужио бистом.
