Водоторањ на Тркалишту пуне четири деценије предстaвљао је симбол града, а срушен је да би се на његовом месту подигао тржни центар. Иако у последњој деценији није имао никакву функцију, многи Шапчани ни данас не могу да га прежале.
Водоторањ на Тркалипшту (Фото: postanonym.info )
Габаритна конструкција висине 36 метара, капацитета казана 1.500 метара кубних, грађен је као додатни резервоар у случају несташице воде и одржавање стабилног притиска у мрежи, био је својеврстан симбол града који ће многе генерације памтити. Градило га је шабачко Грађевинско предузеће „Изградња“. У рад је пуштен 1969. године, а срушен је 2009. године.
Милица Дрезгић са шефом армирача, познатим по надимку Цига (Фото: приватна архива)
Милица Мрђа Дрезгић (87), грађевински техничар по струци, и данас жали што се није нашло идеалније решење, јер је неколико сезона провела градећи чувени водоторањ.
– Иако је прошло много година, неке ствари се забораве, али доста тога је и остало у сећању. Ми тада нисмо размишљали да ли ћемо успети, већ смо само гледали како градња одмиче. Гледали смо напред. Прво смо ископали рупу у пречнику око четрдесетак метара. И сада ми у глави стоји податак да је висина консктрукције на крају била 36 метара. То није било зидање, јер је цео водоторањ био од бетона. Грађен је тако што се прво припреми даска за примање бетона, обложе се угаони стубови који су прихватили огромну плочу. Све је грађено од бетона, са арматурама дебљине 32, 36, 42 скоро како ваша рука у зглобу – присећа се Милица Дрезгић, која је у то време радила као техничар градилишта на водоторњу.
Изградња Тркалишта (Фото: приватна архива)
Када је ГП“Изградња“ отишло у стечај, са процесом пропадања нестала је и документација. Међутим, фотографија коју је сачувала Милица говори да се овај објекат градио 1965. године. Како се у то време град ширио, указала се потреба за проширењем водоснабдевања.
– Водоторањ је пушен у рад 1969. године. Он је практично грађен паралелно са извориштем „Забран“ које је пуштено у рад 1967. године. Пре тога био је Тиршов бунар у парку код Соколане који је снабдевао ужи део града. Тада се указала потреба за проширењем водоснабдевања и радило се на изналажењу решења. Водоторањ на Тркалишту је имао троструку функцију – служио је као додатни резервоар воде капацитета 1.500 кубика, за елиминисање ваздуха из цеви, а његова најважнија функција била је да одржи стабилан притисак у мрежи. Вода се контролисала свакодневно и увек је била исправна – објашњава Драган Исаиловић, дипломирани инжењер.
Поглед са врха и току градње (Фото: приватна архива)
Требало је изградити конструкцију од 36 метара, чија је печурка висине 8 и пречника око 20 метара била четири деценије симбол Тркалишта! Они који су градили, сећају се да су пролазници увек гледали са чуђењем шта ће ту бити и како ће изгледати.
Печурка висока осам метара (Фото:sr-rs.facebook.com šabačke vesti)
– Сећам се да је надзор обављао инжењер Жугић из Београда, по пројекту од темеља до врха. Шеф градилишта био је Раша Станковић из Изградње, али и он је умро. Пре њега је био Матија Тодоровић, а онда га је заменио Раша. Сви су се мењали, само сам ја као техничар градилишта била ту све време. Ујутру дођем, обиђем, видим шта треба да се ради и водим посао. Свакодневно сам слала свеске да се ради арматура у армирачком погону, па кад дотерају готову и савијену на градилиште, она се монтира и диже – присећа се Милица, ни данас се не мирећи са чињеницом да је срушен. Због тога, како каже, никада није отишла у маркет изграђен на некадашњим темељима водоторња.
Рушење водоторња (Фото: http://picdeer.com/sabac_mali_pariz_)
Нови инвеститори разматрали су могућност искоришћења водоторња, од идеје да ту буде кафић, до разних предлога да се постојећа конструкција употреби. Ипак, победило је рушење!
– Унутра је практично била готова сала, а около ходник ширине метар и по. Све то могло је да се претвори у нешто корисно. Сећам се, ту су биле степенице и ја се пењем скроз горе, пролазе људи тротоаром и гледају, а ја на висини од тридесетак метара. Комшије су већ биле навикле на мене јер сам ту била сваки дан – прича Милица.
Последњи остаци водоторња (Фото: https://mapio.net/pic/p-101448471/)
Када је 1998. године изграђен водоторањ на Летњиковцу и пуштено извориште у Табановићу, стари водоторањ отишао је у историју. Једанаст година касније заувек, када је сравњен са земљом. Међутим, из сећања носталгичара није никада избрисан, упркос нестајању.
Из серијала „ШАБАЦ – ОД МАЛОГ ПАРИЗА ДО ЧИВИЈАШКЕ РЕПУБЛИКЕ“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
