Zvanično Goara, za prijatelje Nona Lazić(51), pijanistkinja i profesorka klavira u Muzičkoj školi „Mihailo Vukdragović“, sa čežnjom priča o dvomilionskoj Odesi, gde je živela do završetka Muzičkog konzervatorijuma i udaje za svog kolegu Vojina Lazića, profesora harmonike i dirigenta. Sudbina je htela da ova lepa Jermenka pre 27 godina postane Šapčanka, a svojim talentom mnogo učini za mnoge mlade pijaniste i umetničku sliku grada u koji je došla zbog ljubavi.
– Poreklom Jermenka, obrazovana u Sovjetskom Savezu, rasla u Odesi, odrasla u Šapcu – za sebe kaže žena koja svojom životnom pričom i gracioznom pojavom uči važnu lekciju – da treba voleti, raditi i radovati se punim plućima, jer je jedino tako moguće menjati svet.
Iz „Malog Pariza“ na obali Crnog mora došla je u daleko manji „Mali Pariz“ na obali Save zbog ljubavi. Grad okupan suncem, izgrađen po francuskim uzorima, sa jednim od najvećih operskih teatara na svetu neguje duhovite, vedre i nasmejane ljude.
– Mnogo sam srećna jer sam živela u gradu koji je pun sunca i humora. Mi smo veliki optimisti i ništa nam nije teško. Ako hoćete da vidite pravu Rusiju, nemojte da idete u Odesu – kaže Goara kojoj su vedrina duha i smeh veoma važni.
Goara je 11 godina provela u specijalnoj školi za muzičke talente, a zatim uspešno završila jedan od najprestižnijih muzičkih konzervatorijuma u Odesi. Znanje, iskustvo i radne navike koje je stekla u strogom, ali izuzetno organizovanom sistemu Sovjetskog Saveza prenela je u Šabac.
– Uđete u tu mašinu i ništa vam nije teško, tako smo razvijali samostalnost i zato svi postižemo rezultate – kaže Goara koja se po završetku sviračkog smera, na sreću brojnih mladih muzičara koje je izvela na put, ipak odlučila za pedagoški rad.
Već na prvoj godini fakulteta upoznala je Vojina, studenta harmonike iz daleke Srbije, a romansa koja se rodila između dvoje mladih umetnika traje i danas. Goara se nakon polaganja diplomskog ispita 1992. godine bez razmišljanja odlučila za zajednički život sa njim, a svadbeni valcer na građanskom venčanju u Odesi, ubrzo je zamenila vojničkim maršom na venčanju u Šapcu. Kulturne razlike bile su velike, ali kako se, godinama kasnije ispostavlja, ne i nepremostive.
– Svaka država ima svoju tradiciju, ali Srbija je u tome posebna. Doživela sam kulturološki šok kada sam posle prvog plesa, koji je bio Mendelsonov valcer došla pod šatru gde se svira Marš na Drinu i narodna muzika. Na mojoj svadbi tamo orkestar je svirao bluz, džez, pop, rok, bilo je tu i jugoslovenskog društva pa se na kasetofonu slušala Viktorija. Ali, kad nekog volite ništa vam nije teško, zbog ljubavi bih išla i na kraj sveta – poručuje Goara.
Nakon bajkovitog odrastanja u potpuno drugačijem svetu, ušuškana u umetnost, Goara je u malom gradu na zapadu Srbije doživela različita iskustva, periode lepog i ružnog, rat i nemaštinu, platu od tri marke, česte selidbe, dokazivanje u malom mestu gde je niko ne zna, ali nikada nije doživela razočaranje u ljubav i umetnost. To dvoje pomogli su joj da odgovori na izazove sredine u kojoj njeno profesionalno opredeljenje, klasična muzika, nije prioritet. I od prvog časa poželela je da menja stvari, zbog čega je, između ostalog, Šabac danas sinonim za grad klavira.
– Muzička škola u Šapcu je pre 27 godina bila na jako niskom nivou. Krenula sam od prvog časa da radim bez pauze, uvek sam postavljala visoke kriterijume. Sada je Šabac poznat po klavirskom odseku, naravno, ne samo zahvaljujući meni, imam mnogo ambicioznih i talentovanih kolega – ističe profesorka.
Talentovana da prepozna talenat, ali i ispunjena potrebnim entuzijazmom za rad sa mladim ljudima, već sa prvim učenicima donosila je prestižne nagrade – prvi put u istoriji Muzička škola u Šapcu mogla se pohvaliti pariskim Grand prijem “Artur Rubenštajn“, nagradom sa takmičenja pijanista u Usti na Labi u Češkoj, nagradom “Isidor Bajić” i mnogim drugim međunarodnim i republičkim priznanjima. Njeni učenici osvojili su do sada preko 150 laureata i pet stotina nagrada visokog ranga. Na velikom internet takmičenju u konkurenciji od 2.600 kandidata u različitim kategorijama, njena učenica osvojila je prvo mesto,
– Svakom njihovom uspehu radovala sam se jako. Prestižne nagrade bile su važne za reputaciju škole, zbog poverenja novih talentovanih ljudi. Drago mi je da je iz moje klase izašao toliki broj učenika koji se sada bave svojom profesijom uspešno – ističe Goara koja je ipak najponosnija na činjenicu da u svakom od svojih učenika ima prijatelja i kada odu daleko. Majčinska ljubav i životna škola koju im je pružila pored muzičkog umeća, mnogo su značajniji autoritet od straha.
U Šabac je donela note.
– Moje veliko razočaranje je bilo kada sam videla da svi sviraju iz iste knjige. Muž i ja iz Rusije nismo donosili suvenire, nego knjige sa kompozicijama za različite instrumente. Poklonili smo to školi devedesetih – seća se ona.
Šabac je zavolela nakon pokušaja života u Sloveniji, gde je shvatila da su Srbi i Rusi, kao što istorijska priča kaže, bliski narodi.
– Radila sam tamo godinu dana 2005. godine, zbog boljih uslova. Ali nisam bila zadovoljna Slovenijom, njihovim osećajem za umetnost, za razliku od Srbije gde su ljudi talentovani. Tamo sam naišla na još manju umetničku slobodu i širinu razmišljanja. Po prvi put sam osetila komunizam van komunističke zemlje. Ljude čini toplina, bliskost, to je bliže mojoj naciji, temperamentu, a tamo sam bila stranac u potpunosti.
Bila je jedna od inicijatora Međunarodnog takmičenja za mlade talente u Šapcu. Na korist gradu,a i kako bi se poboljšao renome ove manifestacije nastao je Simfonijski orkestar Muzičke škole, koji je veliku premijeru prošlog meseca imao na sceni Šabačkog pozorišta. Solo klavirsku deonicu – Šopenov koncert, uz pratnju dirigentske palice svog muža, posle više decenija pauze u nastupanju, sa mnogo uspeha, izvela je Goara.
– Došli smo na ideju da napravimo nešto potpuno novo i važno za Šabac, a to je jedinstveni simfonijski orkestar. Orkestar bi pratio takmičare soliste na klaviru, a ujedno bi i grad po njemu bio prepoznatljiv. Koncert održan u Šabačkom pozorištu na kraju školske godine, pokušaj je da se to obelodani, objašnjava pijanistkinja i dodaje da je nakon mnogo godina pauze u javnom nastupu odlučila da se vrati svojoj velikoj ljubavi – sviranju.
– Bilo je nemoguće postići sve, pedagoški rad, porodicu i pijanistički deo. Sada imam veliku želju da nastupam. Snimak svog solo nastupa poslala sam u inistranstvo i dobila pozitivne odgovore – otkriva ova entuzijastična Jermenka kojoj je nemoguće ne odati priznanje za profesionalne uspehe, kao i energiju i ženstvenost kojim zrači.