ДУХ ВРЕМЕНА КОЈИ ШАБАЦ ЧИНИ ПОСЕБНИМ

Шетња Шапцем као шетња зналачки опремљеном галеријом на отвореном. Поглед у зграде аутентичних архитектонских стилова из различитих епоха, у њихове речите фасаде и орнаменте, буди дивљење и свест о њиховом историјском значају.

Некада калдрмисани сокаци са много занатских радњи којима су се кретали каравани превозећи кафу, зачине, тканине из Турске и са Блиског истока у Аустроугарску, данас се налазе модерне радње и по нека стара која чува дух прохујалих времена.

Управо Јеврему Обреновићу Шапчани “дугују” нешто од данашњег изгледа. Наиме, Јеврема је, као млађег брата, јединог писменог и образованог у породици, Милош Обреновић 1816. године поставио за кнеза нахије шабачке. За 15 година, колико је провео у Шапцу, Јеврем је, између осталог, варош уредио “европејски”, што је значило да су се главне улице секле под правим углом, а остале су према њима “изведене лењиром”. Време које је провео као шабачки кнез назива се и “Јевремовим златним добом” јер је основао бројне важне установе, обезбедио библиотеку, школу, учитеље, лекаре и апотекаре, изградио један од најлепших конака у Србији, донео у земљу први клавир, савремени намештај, прибор за јело… Због свега што је учинио за варош, главна улица носи његово име.

Господар Јевремова, уз Карађорђеву и Масарикову улицу, чини централно градско језгро и пешачку зону. Улица Господара Јеврема је настала у 18. веку, ширењем града према југу, у односу на Баир, и њена историја везана је за историју формирања градског урбаног центра старог Шапца. Истовремено је настало и неколико улица у околини. Господар Јеврем је у тој улици подигао свој конак, тада најрепрезентативнију грађевину, не само ове целине већ и читавог града.

Јевремов конак био је први кнежев конак у Србији. Грађен је у „балканском стилу“ од 1822—1824. године, као резиденција. Изградњом је руководио Хаџи Никола Живковић, главни неимар кнеза Милоша Обреновића. У истој улици се налазе грађевине подигнуте у распону од скоро два века, мада је највећи број сазидан током прве половине 20. века.

Ту су и зграде подигнуте после Другог светског рата, али оне грубо нарушавају аутентичности једног дела целине. При њиховој изградњи порушене су многе зграде из 19. века, па и конак Јеврема Обреновића. Данас на постојање ове грађевине, осим фотографија, подсећају и две мермерне плоче које се чувају у Шабачком музеју.

У улици се посебно истичу зграде: Начелство округа подрињског (1906), Окружни суд (1907), архитекте Милорада Рувидића, Дом шабачке трговачке омладине, изграђен пре Првог светског рата, прва кућа доктора Андре Јовановића, с краја 19. века, зграда у броју 13, грађена крајем 19. и почетком 20. века, кућа сарача и седлара Станића, с почетка 20. века, зграда Прве народне апотеке (1928) и кућа др Лазара Петровића грађена између два светска рата.

Крсмановићева кућа подигнута је 1891. године и својим положајем и значајем доминира центром града. Претпоставља се да је грађевину пројектовао архитекта Јован Илкић у духу новог класицизма. Зграда представља непокретно културно добро као споменик културе.

Самуровића кућа се налази на почетку улице, на броју 1, поред Крсмановићеве куће. Подигнута је крајем 19. века, са одликама мирне, класицистичке фасаде, коју краси високо постављена балустрада изнад наглашеног таванског простора. Спрат красе прозори са наглашеним надпрозорницима. На средини главне, уличне фасаде се налази колски пролаз са комуникацијом са двориштем.

Кућа др Андре Јовановића се налази на броју 3, припадала је познатом шабачком лекару и добротвору. Подигнута је крајем 19. века, на месту на ком се налазила родна кућа др Лазе К. Лазаревића (1851—1890), лекара и књижевника. Њена фасада је сачувана, осим што на балустради недостају две стојеће фигуре, нестале за време првог светског рата.

Кућа адвоката Шкорића, на броју 11, подигнута је крајем 19. века, са фасадом коју пресецају дубоки хоризонтални урези, богато декорисаним прозорским отворима и колским пролазом. Кровни венац придржавају конзоле, док простор изнад прозора красе гирланде, а колски пролаз чеони камен, два венчића и стубови.

У згради у броју 13 била је смештена прва Комунистичка општина. Посебност овог објекта је фасада са дивном балустрадом која се налази изнад централног дела и коју красе два пута која придржавају картуш са иницијалима. На крајевима балустраде налазе се посуде за цвеће украшене гирландама.

Кућа Павла Станића се налази на броју 21 и једна је од ретких примера примене сецесије у обради уличне фасаде. Зграда је подигнута 1191. године и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Кућу која се налази на броју 23, подигао је за потребе апотеке и становања апотекар Илија Ранковић, у стилу модерне архитектуре са извесним елементима арт-декоа.

Кућа Добривоја Савиног Мијатовића у броју 27, подигнута почетком 20. века, са одликама војвођанске сецесије. Средишни део је видно истакнут високом атиком која је наглашена дубоким урезима, волутама и иницијалима власника куће. Кров куће је надвишен оградицом, а прозори богатом флоралном декорацијом кружног облика. Посебност куће је у својеврсном парном грејању које је постојало још пре рата.

Кућа Душана Бајића у броју 29, један је од примера модерне архитектуре током четврте деценије 20. века. Зграду одликује савремено решена фасада ослобођене сувишних и преживелих декоративних елемената.
Зграда у господар Јевремовој 35 је била друга кућа др Андре Јовановића подигнута 1905. године, са архитектонским решењима под утицајем сецесије, која се у каснијим адаптацијама  изгубила. Декорација се налазила на стубовима, натпрозорницима, капителима стубова и на атици, са мотивима људске главе са расплетеном косом која се ширила по пољима.

Кућа у Јевремовој 43 је подигнута 1912. године према запису на фасади која се налази испод главе бика, што је означавала делатност власника куће.

Арамбашића кућа у Шапцу, у улици Карађорђева бр. 13, подигао је за своје потребе познати шабачки трговац Ђока Арамбашић крајем 19. века. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.
Заједно са Крсмановића кућом била је доминантна у овом делу града, некада познатом као Велика пијаца. У приземном делу, лево и десно од централног улаза је по један локал намењен трговини. Таква намена је задржана и после Другог светског рата. У новије време зграда је припала Епархији шабачкој.

Кућа породице Бојић се налази у броју 49, где је леви део зграде решен наглашеним спратом, ужим од преосталог дела, са високом атиком трапезастог облика. Преостали део фасаде има полукружне прозоре, док је подеони венац решен у виду модерног фриза.

Свидео вам се текст?