Ugledni šabački doktor, anesteziolog, dugogodišnji član Abraševića i predsednik Upravnog odbora ovog kulturno-umetničkog društva Dragan Milovanović, pored svih titula i priznanja insistira na tome da je samo običan zaljubljenik u svoju porodicu i rodni grad. O svakoj njegovoj ljubavi mogla bi se napisati po jedna priča, a on nam ih je ispričao, ali i izrecitovao, nekoliko.
Šabački doktor, anesteziolog, dugogodišnji član Abraševića (Foto: privatna arhiva)
Razgovor sa doktorom Milovanovićem i enterijer njegove dnevne sobe skupa podsećaju na šetnju kroz nekakav kamerni vremeplov. Na policama kompleti knjiga o Šapcu iz prošlosti i znamenitim sugrađanima, na zidu, među mnogim, slika Radovana Mirazovića, koja u svom desnom uglu prikazuje Maru Lukić Jelesić, dok se u pozadini čuje starogradska muzika. Kako kaže, naš grad je muzej na otvorenom, a on je prisutan u dve važne institucije bez kojih grad ne može – Šabačkoj bolnici i KUD „Abrašević“. „Sve velike priče počinju i završavaju u bolnici, a istovremeno mislim da nema porodice koja nema neke, barem daleke veze sa Abraševićem“, kaže šabački doktor.
Sa porodicom (Foto: privatna arhiva)
Sve u njegovom životu ima određenu simboliku. Rođen je u Masarikovoj 115, preko puta čuvene „Damnjanove poslastičarnice“, odakle se preselio u Ulicu Braće Tufegdžić na Kamičku, o čijem nazivu priča zanimljivu anegdotu.
„Nekome je zasmetalo ime ove ulice, jer je među braćom Tufegdžić bilo i četnika, a samo su Vasa i Luka bili partizani. Onda je ta ulica preimenovana u Vase i Luke Tufegdžića, a kada je ponestalo partizana, svaki brat je dobio svoju, pa je moja ulica postala Luke Tufegdžića“, seća se. Kada su partizani konačno izašli iz mode, ulica mladog doktora Milovanovića, igrom slučaja ili neke sudbinske veze postaje Ulica Pavla Jurišića Šturma: „Majčin otac Aleksandar, inače bolničar – pa valjda i tu postoji neka porodična veza, koja je odredila i moju karijeru, dobio je Albansku spomenicu u čijem potpisu je stajalo da ju je dodelio Pavle Jurišić Šturm“, priča.
Išao je u Osnovnu školu Nata Jeličić, i već kao dete postao poznat – bio je prvak Srbije u poznavanju saobraćaja.
„Takmičenje se zvalo „Šta znaš u saobraćaju?“. To je bio veliki uspeh za školu i grad. Svaka republika slala je svoje pobednike na savezno takmičenje organizovano u Skoplju u Makedoniji, na brdu Vodno, iznad grada. Na tom takmičenju, za divno čudo, pošto se održavalo u Makedoniji, prva tri mesta osvojili su Makedonci“, priča kroz smeh.
Abrašević, muzika i tradicija su mu u srcu (Foto: privatna arhiva)
U gimnaziji je bio prirodno matematički smer, išao na brojna matematička takmičenja, ali su ga uvek privlačile književnost i umetnost. U periodu gimnazije pohađao je dramski studio Borisa Kovača u Šabačkom pozorištu i prema komentarima svog mentora bio je nadaren za glumu, ali se ipak odlučio za režiju. Konačan sud o budućem medicinskom usmerenju doneo je nakon nekoliko praktičnih saveta svoje majke, a ljubav prema umetnosti zauvek je ostala. U Abrašević je, kako kaže, krenuo sa ciljem da putuje u inostranstvo. Nije znao da će njegov član ostati do danas.
„Abrašević je sedamdesetih godina otvorio svoja vrata i počeo da putuje po svetu. Išlo se na velike turneje, bili smo ambasadori zemlje, 1974. godine Abrašević je dobio Orden Jugoslavije za promociju kulture i tradicije. U to vreme nisam shvatao šta je Abrašević zaista“, priča.
Sada kada je na čelu Upravnog odbora Abraševića, govori o vrednosti koju ovo kulturno-umetničko društvo ima za naš grad, sa jasnom porukom – Ljudi bez prošlosti nemaju budućnost.
„Svi vezuju samo folklor za Abrašević, ali nije uvek tako bilo. Osnivana su radnička društva sa imenom proleterskog pesnika Koste Abraševića, prikazivani su razni umetnički programi, a iza toga je išla poezija i socijalne poruke koje je on propagirao. Umetnički program bio je maska za socijalni. Šabački Abrašević osnovan je 1905, u decembru, a u oktobru Abrašević u Beogradu. Danas ima 9 društava pod njegovim imenom. On je bio Šapčanin, zbog čega mu se grad odužio ovim društvom, koje u sebi nosi večni duh mladosti“, kaže Milovanović i ističe da je u toku sakupljanje građe o ovom proleterskom pesniku radi osnivanja muzeja ili sobe sećanja, u ime pomena na njega i njegov život u Šapcu.
Starija kćerka pošla je očevim stopama, a mlađa studira prava (Foto: privatna arhiva)
KUD „Abrašević“ osnivač je zasebne Čivijade, u okviru Knjaževine Čivijaluk. Ove godine je jubilej, pedesetogodišnjica Čivijade i sprema se poseban program.
„Iako nema scenarija o tome kako je izgledala ta prva Čivijada daleke 1968. godine, pokušaćemo na osnovu knjiga Stane Munjić da je rekonstruišemo, a planiramo da u Abraševiću obeležimo i stogodišnjicu potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu, u ime velikih gubitaka koje je Šabac pretrpeo“, najavljuje.
Doktor priča drugu, manje poznatu verziju priče o tome kako su Šapčani postali čivijaši.
„Šabac je bio kockarski grad i neki Kalabić iz Valjeva, trgovac rakijom, se kockao u Šapcu, opelješio sve i uzeo je na kocki fijaker, a da bi ponizio Šapčane do kraja, tražio je da mu dovezu fijaker u Valjevo. Oni su to uradili, parkirali i izvadili čivije iz točkova. Kada je on sutradan krenuom ponosno u tom svom fijakeru točkovi su pospadali. Od tada ostaje rivalitet između Valjeva i Šapca. Ali nećemo dirati pesmu koju pevaju Stari zvuci, legende Šapca“, priča kroz smeh.
Sa kćerkom doktorkom (Foto: privatna arhiva)
Ono zbog čega ga ljudi najviše cene i poštuju je njegov lekarski poziv.
„Moja ne znam koja ljubav po redu je da pomažem ljudima, i zato sam studirao medicinu. Anesteziolog je svaki dan na ekvilibrističkoj žici koja ga odvaja između života i smrti. Svaki dan je nečiji život u rukama anesteziologa i kada sve prođe kako treba, zaslužni su neki drugi doktori, a za anesteziologa se čuje tek kad nešto nije u redu. Centralno mesto rada anesteziologa je intenzivna nega. Uvesti pacijenta u anesteziju, učiniti mu taj deo tela koji se operiše bezbolnim, probuditi ga, vratiti sve kockice na mesto i izvesti ga iz sale, to deluje kao neka umetnost, magija. Drago mi je posle svih godina kad osetim da nisam radio uzalud, kad vidim da me se neko seća, i da me ljudi traže“, iskreno priča doktor.
Na počeku lekarske karijere otišao je kao lekar dobrovoljac u Bosnu. U to ime sa ćerkama ume da se našali na račun floskule iz filma „Mi nismo anđeli“, pa im s vremena na vreme kaže – Sine, ide tata u rat. Kod njega je to i bukvalno.
„To je bilo posle Tuzle 1993. kada je ubijeno blizu sto mladića, vojnika. Nisam više mogao da ratujem ispred televizora. U bolnici sam video telegram kojim se traže lekari-dobrovoljci za rad u ratnoj bolnici u Milićima. Nisam znao ni gde su Milići, niti sam imao bilo šta sa Bosnom. Otišao sam na tri meseca, a ostao godinu i po dana. Gde god je Drinski korpus išao, išli smo tamo. Ostao sam zbog osećaja da nekom trebam, da nešto ne može bez mene. Za lekara rat ne predstavlja problem, lekar je lekar, on radi svoj posao. Ni dan danas nije regulisana moja dokumentacija u vezi sa dobrovoljačkim stažom, jer u vojnom odseku nisam evidentiran. To mi nije važno, išao sam zbog svojih ličnih potreba. Bilo je groznih scena, ali ono što ostaje su ljudi“, poručuje.
Boem u duši, ponekad i zapeva sa kolegama lekarima i muzičarima
Za lekara ne postoji razlika, a teret belog mantila podnošljiviji je jedino uz čistu savest.
„Moje pravilo je da svaki dan kada krenem na posao, ponašam se kao da idem prvi put. Za mene je sutra, recimo, rat“, kaže i objašnjava da gde prestaje medicinska etika, počinje ljudska empatija.
„Pacijent nije organ koji treba operisati, moramo shvatiti da taj pacijent ima i majku i oca, decu, muža, ženu. Moramo naučiti da gledamo socijalni aspekt. Ne operišemo nogu, i ne dolaze pacijenti u bolnicu zbog mene, nego ja zbog njih. Kad ulazite u intenzivnu negu i kad pogledate oči tih ljudi, sve vam je jasno, svi neodložni poslovi postaju odloživi. Vi pročitate strah, pitanja – da li ću preživeti, da li će moja deca imati šta da jedu, da se školuju, oblače? Sa tim bremenom beli, odnosno zeleni mantil u kom smo mi, podnosi težinu posla. I nemoguće je sve to držati u sebi, a ne ispoljiti na neki način, nemati ventil, a to je upravo kultura, istorija. Sve ostalo je nebitno.“
Ipak, u hijerarhiji vrednosti, porodica je na prvom mestu.
„Ono što mi daje energiju je moja porodica, moja supruga i moje kćerke, na koje sam ponosan. Mi postojimo kroz našu decu. Roditeljstvo je najvažniji posao koji postoji, a jedino za roditeljstvo nemamo školu. Stičemo visoka stručna obrazovanja, dostižemo vrhunce u svojoj struci, ali moralno i karakterološki često zakažemo“, zaključuje doktor Milovanović.
