Дистрикт
Друштво

Доктор Драган Миловановић – хуманиста у миру, добровољац у рату, боем у души

Угледни шабачки доктор, анестезиолог, дугогодишњи члан Абрашевића и председник Управног одбора овог културно-уметничког друштва Драган Миловановић, поред свих титула и признања инсистира на томе да је само обичан заљубљеник у своју породицу и родни град. О свакој његовој љубави могла би се написати по једна прича, а он нам их је испричао, али и изрецитовао, неколико.

Шабачки доктор, анестезиолог, дугогодишњи члан Абрашевића (Фото: приватна архива)

Разговор са доктором Миловановићем и ентеријер његове дневне собе скупа подсећају на шетњу кроз некакав камерни времеплов. На полицама комплети књига о Шапцу из прошлости и знаменитим суграђанима, на зиду, међу многим, слика Радована Миразовића, која у свом десном углу приказује Мару Лукић Јелесић, док се у позадини чује староградска музика. Како каже, наш град је музеј на отвореном, а он је присутан у две важне институције без којих град не може – Шабачкој болници и КУД „Абрашевић“. „Све велике приче почињу и завршавају у болници, а истовремено мислим да нема породице која нема неке, барем далеке везе са Абрашевићем“, каже шабачки доктор.

Са породицом (Фото: приватна архива)

Све у његовом животу има одређену симболику. Рођен је у Масариковој 115, преко пута чувене „Дамњанове посластичарнице“, одакле се преселио у Улицу Браће Туфегџић на Камичку, о чијем називу прича занимљиву анегдоту.
„Некоме је засметало име ове улице, јер је међу браћом Туфегџић било и четника, а само су Васа и Лука били партизани. Онда је та улица преименована у Васе и Луке Туфегџића, а када је понестало партизана, сваки брат је добио своју, па је моја улица постала Луке Туфегџића“, сећа се. Када су партизани коначно изашли из моде, улица младог доктора Миловановића, игром случаја или неке судбинске везе постаје Улица Павла Јуришића Штурма: „Мајчин отац Александар, иначе болничар – па ваљда и ту постоји нека породична веза, која је одредила и моју каријеру, добио је Албанску споменицу у чијем потпису је стајало да ју је доделио Павле Јуришић Штурм“, прича.
Ишао је у Основну школу Ната Јеличић, и већ као дете постао познат – био је првак Србије у познавању саобраћаја.
„Такмичење се звало  „Шта знаш у саобраћају?“. То је био велики успех за школу и град. Свака република слала је своје победнике на савезно такмичење организовано у Скопљу у Македонији, на брду Водно, изнад града. На том такмичењу, за дивно чудо, пошто се одржавало у Македонији, прва три места освојили су Македонци“, прича кроз смех.

Абрашевић, музика и традиција су му у срцу (Фото: приватна архива)

У гимназији је био природно математички смер, ишао на бројна математичка такмичења, али су га увек привлачиле књижевност и уметност. У периоду гимназије похађао је драмски студио Бориса Ковача у Шабачком позоришту и према коментарима свог ментора био је надарен за глуму, али се ипак одлучио за режију. Коначан суд о будућем медицинском усмерењу донео је након неколико практичних савета своје мајке, а љубав према уметности заувек је остала. У Абрашевић је, како каже, кренуо са циљем да путује у иностранство. Није знао да ће његов члан остати до данас.
„Абрашевић је седамдесетих година отворио своја врата и почео да путује по свету. Ишло се на велике турнеје, били смо амбасадори земље, 1974. године Абрашевић је добио Орден Југославије за промоцију културе и традиције. У то време нисам схватао шта је Абрашевић заиста“, прича.
Сада када је на челу Управног одбора Абрашевића, говори о вредности коју ово културно-уметничко друштво има за наш град, са јасном поруком  – Људи без прошлости немају будућност.
„Сви везују само фолклор за Абрашевић, али није увек тако било. Оснивана су радничка друштва са именом пролетерског песника Косте Абрашевића, приказивани су разни уметнички програми, а иза тога је ишла поезија и социјалне поруке које је он пропагирао. Уметнички програм био је маска за социјални. Шабачки Абрашевић основан је 1905, у децембру, а у октобру Абрашевић у Београду.  Данас има 9 друштава под његовим именом. Он је био Шапчанин, због чега му се град одужио овим друштвом, које у себи носи вечни дух младости“, каже Миловановић и истиче да је у току сакупљање грађе о овом пролетерском песнику ради оснивања музеја или собе сећања, у име помена на њега и његов живот у Шапцу.

Старија кћерка пошла је очевим стопама, а млађа студира права (Фото: приватна архива)

КУД „Абрашевић“ оснивач је засебне Чивијаде, у оквиру Књажевине Чивијалук. Ове године је јубилеј, педесетогодишњица Чивијаде и спрема се посебан програм.
„Иако нема сценарија о томе како је изгледала та прва Чивијада далеке 1968. године, покушаћемо на основу књига Стане Муњић да је реконструишемо, а планирамо да у Абрашевићу обележимо и стогодишњицу потписивања примирја у Првом светском рату, у име великих губитака које је Шабац претрпео“, најављује.
Доктор прича другу, мање познату верзију приче о томе како су Шапчани постали чивијаши.
„Шабац је био коцкарски град и неки Калабић из Ваљева, трговац ракијом, се коцкао у Шапцу, опељешио све и узео је на коцки фијакер, а да би понизио Шапчане до краја, тражио је да му довезу фијакер у Ваљево. Они су то урадили, паркирали и извадили чивије из точкова. Када је он сутрадан кренуом поносно у том свом фијакеру точкови су поспадали. Од тада остаје ривалитет између Ваљева и Шапца. Али нећемо дирати песму коју певају Стари звуци, легенде Шапца“, прича кроз смех.

Са кћерком докторком (Фото: приватна архива)

Оно због чега га људи највише цене и поштују је његов лекарски позив.
„Моја не знам која љубав по реду је да помажем људима, и зато сам студирао медицину. Анестезиолог је сваки дан на еквилибристичкој жици која га одваја између живота и смрти. Сваки дан је нечији живот у рукама анестезиолога и када све прође како треба, заслужни су неки други доктори, а за анестезиолога се чује тек кад нешто није у реду.  Централно место рада анестезиолога је интензивна нега. Увести пацијента у анестезију, учинити му тај део тела који се оперише безболним, пробудити га, вратити све коцкице на место и извести га из сале, то делује као нека уметност, магија. Драго ми је после свих година кад осетим да нисам радио узалуд, кад видим да ме се неко сећа, и да ме људи траже“, искрено прича доктор.
На почеку лекарске каријере отишао је као лекар добровољац у Босну. У то име са ћеркама уме да се нашали на рачун флоскуле из филма „Ми нисмо анђели“, па им с времена на време каже – Сине, иде тата у рат. Код њега је то и буквално.
„То је било после Тузле 1993. када је убијено близу сто младића, војника. Нисам више могао да ратујем испред телевизора. У болници сам видео телеграм којим се траже лекари-добровољци за рад у ратној болници у Милићима. Нисам знао ни где су Милићи, нити сам имао било шта са Босном. Отишао сам на три месеца, а остао годину и по дана. Где год је Дрински корпус ишао, ишли смо тамо. Остао сам због осећаја да неком требам, да нешто не може без мене. За лекара рат не представља проблем, лекар је лекар, он ради свој посао. Ни дан данас није регулисана моја документација у вези са добровољачким стажом, јер у војном одсеку нисам евидентиран. То ми није важно, ишао сам због својих личних потреба. Било је грозних сцена, али оно што остаје су људи“, поручује.

Боем у души, понекад и запева са колегама лекарима и музичарима

За лекара не постоји разлика, а терет белог мантила подношљивији је једино уз чисту савест.
„Моје правило је да сваки дан када кренем на посао, понашам се као да идем први пут. За мене је сутра, рецимо, рат“, каже и објашњава да где престаје медицинска етика, почиње људска емпатија.
„Пацијент није орган који треба оперисати, морамо схватити да тај пацијент има и мајку и оца, децу, мужа, жену. Морамо научити да гледамо социјални аспект. Не оперишемо ногу, и не долазе пацијенти у болницу због мене, него ја због њих. Кад улазите у интензивну негу и кад погледате очи тих људи, све вам је јасно, сви неодложни послови постају одложиви. Ви прочитате страх, питања – да ли ћу преживети, да ли ће моја деца имати шта да једу, да се школују, облаче? Са тим бременом бели, односно зелени мантил у ком смо ми, подноси тежину посла. И немогуће је све то држати у себи, а не испољити на неки начин, немати вентил, а то је управо култура, историја. Све остало је небитно.“
Ипак, у хијерархији вредности, породица је на првом месту.
„Оно што ми даје енергију је моја породица, моја супруга и моје кћерке, на које сам поносан.  Ми постојимо кроз нашу децу. Родитељство је најважнији посао који постоји, а једино за родитељство немамо школу. Стичемо висока  стручна образовања, достижемо врхунце у својој струци, али морално и карактеролошки често закажемо“, закључује доктор Миловановић.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима