Поред тога што ради, студира, пише и глуми, Владимиру Јоргићу (24) није тешко да на улицама и трговима широм Србије ради оно што већина не би – изводи музику на гитари којој често од хладноће пуцају жице, како би пролазницима улепшао дан, а сам нешто зарадио. Свира из ината, како каже, да би показао да постоји нека друга музика, вреднија од популарне, често и у хуманитарне сврхе, а тренутно да би сакупио новац за школарину на жељеном факултету. Овај талентовани младић, самоуки музичар и педагог у души, ових дана је у главној улици увесељавао Шапчане.
Ради оно што воли
Није лако бити улични свирач, и сам каже. Иако на његове тактове пролазници углавном стану да би послушали песму, многи и даље имају предрасуде и на ову врсту уметности гледају са подозрењем.
– Сви мисле да је лако сести на столицу, узети гитару и запевати. Али уме да буде веома напорно психички. Људи то некада гледају са много предрасуда, али улична уметност није молба за новац, улична уметност је нешто лепо, а новац, у крајњем случају, је награда за оно што вам се допало – каже музичар, а наводи и прилично негативна искуства.
Људи су спремни да награде његов таленат
– Не доживљавају сви исто. Десило ми се једном да је пришао човек и запретио да ће ми разбити гитару. Међутим, тада су негодовали остали људи који су слушали моје извођење – сећа се.
Насупрот лошим искуствима, много је више оних других. Има људи, који, када их Владимирова љубавна песма погоди, истресу читав новчаник, a пусте и по коју сузу.
Често свира у хуманитарне сврхе
Путник је од рођења и нимало му не представља проблем да живи у Старој Пазови, на предавања свакодневно путује у Београд, а на „свирке“ иде по целој Србији. Родом из Лознице, основну школу завршио је у Белој Цркви код Крупња, да би након средње саобраћајне школе у Земуну, дошао на Вишу васпитачку школу у Шапцу. Међутим, љубав према деци и педагогији није била довољна да умири радозналост и приклони се једном послу.
Љубав према сценском наступу
Уметнички темперамент и склоност ка сценском наступу учинили су да се, однедавно скраси као студент продукције на Факултету савремених уметности у Београду. Ипак, са собом из Шапца понео је жељу да деци омогући слушање боље и квалитетније музике. Стога у јавном простору пева и свира из личних убеђења.
– Када сам први пут стао да свирам, имао сам довољно новца код себе да ми не треба улична свирка. Изашао сам са другом да нас људи виде и чују. Хоћу да деца која долазе са родитељима, чују нешто квалитетно јер ће годинама слушати ону другу музику. Једно време сам радио као учитељ у једном боравку, и гледао сам како изгледа када деца имају добар музички узор од стране родитеља – прича Владимир.
У свему што ради има делић уметности
Самоуки музичар, без иједног часа гитаре и певања, припадник је исте младе генерације која ноћи проводи уз популарне аутотјун мелодије.
– Пре је прорадио инат него љубав према музици. Музика је превише постала лоша, млади слушају нешто што не умем жанровски да определим. То је све, само није музика. Зато је код мене, који сам навикао на нешто потпуно другачије, прорадио инат. Једном сам рекао другару са којим и сада свирам, хајмо на Земунски кеј да свирамо Екатарину Велику, Прљаво казалиште, Црвену јабуку, шта год. Били смо катастрофа – признаје Владимир кроз смех.
Шабац један од омиљених градова за наступ
Да су Шапчани одлична публика уверио се одавно, па се граду поред Саве увек радо враћа. Док тражи омиљено место у Србији, жеља му је да засвира на неким од великих европских тргова. До тада спрема инострани репертоар и сакупља новац за наредну годину студија. Једном речју, овај младић уме да живи и свакодневно то умеће дели са другима.
