Шабачке трговце и њихове навике најбоље су у неколико стихова опевали Цицварићи у песми „Пошетали шабачки трговци“. Кроз причу о три најиздашнија пријатеља видимо како трговачка господа уз многo помпе празнике проводи у градским кафанама, троше оно што су зналачки зарадили. Јер били су познати, пре свега по богатству и сналажљивости. Штошта се променило од времена када су се стока, жито и суве шљиве караванима извозили по читавој Европи, прошли су златни дани социјалистичких трговинских предузећа Наме и АИК-а, а трговачки ланци данас изгледају потпуно другачије.
Љуба Павловић оставио нам је најпрецизније сведочанство о овој традиционалној и вековима најзначајнијој привредној грани: „Шабац је до рата био трговачки град првог реда у предратној Србији. Свим његовим улицама, свуда на све стране, крцкала су се и тресла кола претоварена трговачком робом… Трговац тога доба је даноноћно био у радњи, кретао се од магацина до магацина, издавао наредбе да се роба прима, товари и свлачи на Саву. Упрегао би кола, сишао до Саве, разгледао истовар и утовар робе, прегледао како се ради и одмах се колима враћао у радњу. Овако је било код оних који су извозили. А трговци друге бранше су морали бити од јутра па до предвече у радњи и одржавати пазар. Пазаривало се тако да су и газда и момци имали пуне руке посла. При оваквом пословању пара је увелико падала, дугови су се на време плаћали, наруџбине се одмах вршиле, имало се шта одвојити за повећање радње и за старост.“
Трговина штофовима имала је примат у новијем добу (Извор: Народни музеј „Шабац“)
Трговина је одувек била основно занимање становника паланке на Сави за чији је убрзан развој најважније било тржиште жита и крупне стоке, преношене караванима из Босне, Херцеговине. У време ондашњих вашара, марвени трг врвео је од волова, оваца и коза дотераних са свих крајева земље, из Аустрије и Босне. Паралелно са борбом за националну одвијала се и борба за економску независност, па уочи Првог српског устанка од 56 српских породица помињу се 42 трговца. Након ослобођења града 1807. године основани су Магистрат и Трговачки суд, а устанички органи власти прогласили су Шабац отвореним градом за све занатлије и трговце који желе да се у њему настане.
Чувене шабачке трговачке породице имале су завидан капитал (Извор: Народни музеј „Шабац“)
На обали Саве према Кленку, отворена је агенција за извозну и увозну трговину, поред које је никла и радионица за израду бродова и дереглија — прва радионица (бродоградилиште) у Србији. Лађе, које су обично продаване заједно са робом, пловиле су чак до Браиле.
У град је истовремено досељено више хиљада становника из околних земаља и других удаљенијих крајева, било је и Рудничана, Ваљеваца и Ужичана, махом извозних трговаца. Град се 1811. године удвостручио. Према плану економског и популационог оснаживања, занатлије, трговци и деца способна за трговину и занате задржавана су у граду, а остало становништво насељавано је по околним селима. За време управе Јеврема Обреновића извозничка трговина је цветала, а шабачки трговци стизали су до Беча и Пеште. Извозило се жито, затим стока — посебно свиње и дрво. Преко тридесет година најпознатији и најбогатији извозник стоке био је Тешман Солдатовић, а међу извозницима жита истиче се Димитрије Главинић, биран за шабачког председника општине и народног посланика.
Главни замајац развоја града одувек је била трговина (Извор: Народни музеј „Шабац“)
И у време ратова 80-тих година 19. века, упркос онемогућеном контакту са околним тржиштима, извозничке куће Шапца успостављају јаке пословне везе са Бечом, Пештом, Трстом и другим местима у Европи. У то време примат у извозу има сува шљива, која се воловским колима допремала до Шапца из удаљених крајева и у нарочитим сушницама припремала за инострано тржиште. Јоца Јовановић, један од најугледнијих шабачких трговаца, први је прихватио пласирање шљиве на европско тржиште. Основао је први акционарски завод у Шапцу, Шабачку штедионицу, Шабачку задругу и банку. Био је народни посланик и сенатор, као и потпредседник и председник Народне скупштине.
Даме су из увоза могле набавити одећу по последњој моди (Извор: Народни музеј „Шабац“)
Многи извори из овог периода говоре о Шапцу као о првој трговачкој вароши после Београда. Према свим пописима у Шапцу је од свих занимања увек било највише трговаца разних профила – трговци мешовитом робом, бакали, трговачки спекуланти и закупци, пиљари, ситничари, трговци стоком. Да су Шабац и Мачва били центар трговине стоком и житом говоре и подаци из времена Царинског рата Аустро-Угарске и Србије (1906—1911), када је стока је масовно кријумчарена на овом простору.
Богато залеђе, трговинска традиција и велики броју искусних трговаца који су располагали знатним капиталом, учинили су да Шабац све до Првог светског рата остане један од најзначајнијих тржишних центара у Србији. Многа деца шабачких трговаца одлазе на школовање у престонице најразвијених европских земаља, да би се после завршених студија нашли у радњама својих родитеља да наставе породичну традицију. То говори колико је овај посао био уносан. Милан Јовановић, син трговца, завршио је филозофски факултет у Бечу, а његов брат Драгутин, такође трговац, дипломирао је на правном факултету. Правник је био и Влада Тошковић. Дипломе високе трговачке школе у рангу факултета имали су Влада Милићевић, Јоца Јовановић и други. Дакле, многи шабачки трговци били су образовани интелектуалци.
Трговачке радње биле су богато опремљене (Извор: Народни музеј „Шабац“)
Овај град је пре Великог рата имао око 30 крупних трговаца — извозника, међу којима су најпознатији били Јоца Јовановић, Димитрије Крсмановић, М. Тадић, Параноси, Винтерштајн, Солдатовић, Спасојевић, Укрoпина и други. Белешке говоре да су њихови магацини били препуни, њихова пословна вештина велика, а богатство завидно. „У каси бакалина Светозара Павловића било је у свако доба најмање 50 000 динара у злату, а Михајло Замуровић за 24 часа могао је да исплати без позајмице 190 хиљада динара у злату.“
Због великих страдања и губитака у Првом светском рату богатији трговци напуштају Шабац и најчешће одлазе у Београд, а они са факултетском дипломом налазе посао у државној служби и банкама. Само 1929. године банкротирало је 22, а 1930. године 6 трговаца. Од пуштања моста на Сави у железнички саобраћај очекивало се много, међутим, трговина се ипак није вратила на старо. У то време најпознатији шабачки трговци, извозници жита су Јова Манојловић, Милан Илијић, Ристо и Јова Укропина, браћа Радојковић, Илија Паранос и Нишка Генерална Банка, а највећи извозници стоке Мачвани Душан Сокић и Михајло Смиљановић.
Трговало се на велико и на мало (Извор: Народни музеј „Шабац“)
Након Другого светског рата и извршене национализације социјалистичка трговина постепено је јачала и добила нове облике. Град је 1948. имао 125 продавница са 449 запослених, да би 25 година касније тај број порастао на 202 продавнице и 1 092 запослена радника. Многе мање трговинске организације виделе су перспективу у удруживању – крајем 1975. године четири највећа трговинска предузећа у Општини Шабац – „Нама”, „Поцерина”, „Мишар” и „Напредак” почињу да послују под називом — Трговинско предузеће „Нама” — Шабац. Ово предузеће са око 1230 радника свих квалификација било је по величини трећи радни колектив у општини . Друго веће предузеће овог типа је АИК „Шабац” који је располагао мрежом од 92 продавнице у граду и околини, све до Зворника и Сарајева.
Извори:
Из списа „О Ваљеву и Шапцу“, Љуба Павловић
Економске функције Шапца и њихов утицај на кретање и структуру становништва, Миодраг Ковачевић
