Некада познат као град кафана, Шабац је данас град коцкарница. Место друштвеног живота и културе где су се налазиле библиотеке, друштвени клубови, класични подијуми и пијанке, замениле су кладионице и коцкарнице. Чим се испразни локал на пожељној локацији, власници радњи за „игре на срећу“ отварају своја предузећа , а оно што Шапчнима највише смета је то што нису поштеђене ни зграде под заштитом државе.
Крсмановића кућа данас. Кладионице су у приземљу зграде
Шабац – некада познат као Мали Париз а данас – Лас Вегас! Тако одговарају Шапчани на ову тему!
Тај назив понео је јер се кладионичари утркују ко ће бољи угао заузети. Није поштеђена ни чувена Крсмановића кућа коју је у мираз овој познатој шабачкој фамилији донела Јованка Топузовић. Дуже од века представља симбол града, а некада је била и симбол доброчинства.
Крсмановића кућа из времена када се од кирије помагало сиромашним девојкама да се удају
„Ова зграда је култно место града Шапца. То је тачка по којој се град и централно градско језгро препознају. Начин на који је опстајала током дуже од једног века, јер је подигнута 1891. године, врло је занимљив. Од времана када је подигнута па све до Првог светског рата, Јованка Топузовић била је у обавези да од рентирања простора у приземљу сваке године одваја две стотине дуката за помоћ неудатим Шапчанкама. Тако да је ова зграда била симбол дарежљивости и људског односа оних који имају према онима који то немају“, објашњава Татјана Марковић, историчарка уметности.
Симбол града где „падају опкладе“ чак у два локала
У том приземљу зграде која је споменик културе данас падају опкладе, као и у десетинама других зграда, јер Шабац је пун коцкарница и кладионица.
А власници радњи за игре на срећу пружају им ту шансу и у згради чувеног хотела „Зелени венац“ чак у два локала. Некада се од њихове ренте помагало школовање сиромашних ученика основних школа преко Фонда добротвора Филипа Митровића.
Зелени венац из времена када се од кирије помагало школовање ученика основних школа
„То је објекат који је настао тридесетих година прошлог века. Ако у граду постоји објекат који говори о људској несебичности, онда је то свакако зграда Зеленог венца. Још 1880. године овдашњи трговац Филип Митровић који је имао локал на том месту, основао је фонд у који је он уложио неколико хиљада дуката и на основу тог почетног новца, у наредних неколико деценија имућни Шапчани улагали су новац како би се помагало ученицима основних школа. Тако да, тридесетих година када је објекат подигнут, они који су имали удела у власништву, од рентирања локала и средстава која је привређивао хотел, имали су обавезу сваке године за Врбицу и првог септембра да издвоје део новца како би купили одећу и обућу сиромашним ученицима основних школа“, објашњава Татјана Марковић.
И у чувеној кафани „Шаран“ данс је коцкарница (Фото: Ј. Губелић)
Ове зграде значајне су и у архитектонском смислу. И једна и друга су споменици културе.
Међутим, није поштеђен ни локал где је некада била чувене кафана Шаран, па се кафански живот града на Сави свео на коцарски. И тако, једна до друге, на скавом кораку, ћошку, а често и у зградама – споменицима културе.
Завод за зштиту споменика културе који брине о очувању културног наслеђа не може да забрани шта ће налазити у локалима јер је у њиховој надлежности брига да се не наруши изглед објекта. О свему другом одлучују власници.
Разлоге због чега је то тако можда треба тражити у времену у ком живимо па је много оних који желе на лак и једноставан начин да дођу до новца. То погодује „овом бизнису“. За кутуру и вредности можда ипак треба сачекати неко друго време.
