Виђам је сваке среде. Готово непогрешиво, између другог и трећег спрата. Ту обично буде када остали свет креће на посао. Њој је радно време већ почело. Тако је бар последњих пет деценија.
Али има осмех ни налик другима, као да је баш јуче добила нову метлу и крпу. Уме да се радује скромним стварима, сличним њој, Милици Стевановић. Њене руке су почистиле цео Шабац. Чисте и данас.
„Раније, док сам била у пуној снази, ја устанем у четири и до пет дођем у кафић. До осам завршим пивару и Нинџине кафиће. Кад то завршим, онда идем да чистим зграде“, прича Милица, шабачка чистачица.
Ради и на измаку седме деценије
На измаку је седме деценије. Умори се док пребира по глави дугачак списак кафића и зграда које је почистила. Уморан је и слушалац, размиљајући колико је то квадрата прашине, флека од пића, алкохола, мириса дувана, згажених опушака и видљивих последица ноћног живота. На згужваном лицу остао је траг, али у очима воља да не посустане.
„Да ти кажем, ја цео живот радим. Пензија је мала, око четрнаест хиљада динара. Али, боље је ишта него ништа. Могла сам да немам ништа. Кад сам престала да радим у Клузу, где сам чистила једанаест година, ја сам себи уплаћивала радни стаж. Кад сам се пензионисала, наставила сам да радим, и није ми тешко. Јел ти знаш кад тренер тренира децу, до тада је у кондицији, а кад престане он је готов!“, прича.
Вода у кофи на крају дана буде мутна баш као и њена Дрина, када се сјуре воде са босанских планина. Та слика јој је позната, као и она када је зелена и бистра, опрана и чиста. Нетакнута. Такву је памти. А онда је дошла у Србију, удала се и почела нови живот поред друге реке, у другом граду.
Чисти 50 година и не планира да престане
„Ех, кад би причала свој живот, мало би био један роман. У том браку добила сам кћерку, али смо се убрзо развели. Она је остала са оцем, јер сам ја морала радити. Много сам пропатила због тога. Знаш како је кад оставиш дете од две и по године. После га сретнеш на улици, а оно бежи од тебе”, прича сећајући се једног од најтежих периода у животу.
И то је прошло. После дванасет година подстанарског живота, успела је да купи три ара плаца и направи себи „кућерак“. Има за кога да „кући“ јер је добила и две унуке.
„Мени је Бог помагао. Не можеш ти живети и напредовати ако немаш његов благослов. Джаба ти рад и посао ако ниси поштен пред Богом. Он то гледа и награди. Није увек било лако, али сам се борила. Увек сам се трудила да радим и зарадим. Циљ ми је био да урадим лепо и брзо“, прича ова снажна жена.
Где год је почињала да ради, радо су је прихватали. Тако је и данас. У Бенској бари сви је поздрављају с поштовањем.
У почетку је одбијала да прича, жалећи се да није она за новине. Онда би ме заустављала и питала: „Кад ће изаћи оно моје?“.
А ја сам знала да је баш њој овде место, ведрој, спокојној и искреној, која у себи носи чистоту чистећи све оно што упрља човек. Још кад би њена крпа и вода могла да опере оно што се не види, тада би овај свет био далеко сјајнији, као и сва његова лица и наличја.
