Nova Godina čekala se i zbog njih – novogodišnjih razglednica. Kada poštar, za vreme velikog odmora u školi, pročita poznato ime, ta radost bila je neizmerna. A tek neizvesnost?! Ona je umela da traje celu večnost, dok poštar jednom rukom drži veliku torbu punu pošte, oslonjenu na levo koleno, a desnom rukom lista i među plavim i roze kovertama, traži raznobojne čestitke.
Omiljene, sa dečacima i devojčicama
Tih par redaka, bili su važniji od đačke užine, dva kruga oko škole, poveravanja tajne najboljoj drugarici. Novogodišnja čestitka bila je sve. Sa irvasima, konjima u kasu, griva belih kao sneg, tananim srnama, rumenim dečacima, devojčicama sa zvonima u malenoj šaci. I one sa okićenom jelkom, punom ukrasa, sjaja i štrasa, imale su svoju čaroliju. A tek ona sa toplim kućicama iz kojih izbija nekakva čudna svetlost, usred borove šume, prekrivene injem.
Sneško, sinonim za zimu i Novu Godinu
Motivi kreirani maštom koja je decu ostavljala bez daha. Pred njenom kreativnošću zastajali su i stariji. Svi su voleli razglednice. Šareni kartoni detinjstva. Čarobni ukrasi za zid. Nemi svedoci lepog vremena, skriveni u dečjim ormarićima. Urezani u njihovoj mašti.
Magija koja traje, uprkos vremenu
I deca i odrasli voleli su razglednice sa Sneškom, umotanim u vuneni šal zelene boje. Uf, kakve su to bile boje. Kakva je to bila radost. Za poruke na papiru niko nije mario, koliko za magiju koju je nosila novogodišnja čestitka. Ta čarolija je odavno nestala. Živi u sećanju.
