Док су се у Београду обнављале послератне рушевине, а држава оснивала велике културне установе и постављала темеље нове културне политике, оснивајући Југословенско драмско и Београдско драмско позориште – свега стотинак километара даље, у срцу Мачве, тињао је један потпуно другачији, тихи бунт против мрака. Само три године након београдских еминентних установа културе, у марту 1950, у Богатићу, људи са жуљевима на длановима и локални ентузијасти који су преко дана орали мачванску земљу, а увече скидали опанке, облачили би изношена одела и под светлошћу оскудних лампи постајали су ликови из мачванских прича.
Тако укратко почиње историја Аматерског позоришта „Јанко Веселиновић“ у Богатићу која живи дуже од седам и по деценија.У њих су стале невероватне приче о људима који су од нуле створили театар које данас, према речима критичара, потпуно превазилази аматерске оквире.
Историју овог театра исписивале су генерације глумаца, редитеља и заљубљеника у сцену. Међу најзначајнијима је Миливоје Мартиновић – Мартин, глумац и дугогодишњи редитељ, чије име данас носи и позоришни фестивал у Богатићу. Свој траг оставили су и Звонко Берић, Драгoљуб Ђенадић – Ђена, Драгослав Дакић – Дака, Раша Вукомановић, Рајко Павић, Ревизор Нешић, Драгојло Петровић, Мирослав Ковић – Тесла, Нинко Ковачевић, Ружа Вукотић и Јелица Ђонлић. Посебно место припада женама које су у времену снажних патријархалних предрасуда показале да и сеоска сцена може бити простор њихове уметничке слободе.
Једна од њих је Јелица Ђонлић, која је у позориште ушла готово случајно, а на његовој сцени провела највећи део свог живота.
„Аматерском глумом почела сам да се бавим 1972. године. Удајом сам из Малог Зворника дошла у Богатић и сасвим случајно открила чари позоришта. Мој супруг је био редитељ и када је ансамбл кренуо на фестивал у Мало Црниће, пошла сам са њим. Једна глумица се разболела, а није се јавила да неће доћи, па ми је редитељ Миливоје Мартиновић у аутобусу дао текст и рекао да га научим до доласка на фестивал. Била сам потпуно затечена. До тада сам певала у хору 66 девојака у Шапцу, али глума је за мене била нешто сасвим ново. Ипак, научила сам текст и на фестивалу добила награду за најбољу епизодну улогу. Награду ми је уручио покојни глумац Мића Томић. Тада сам се заљубила у позориште и у даске које живот значе“, присећа се Јелица.
Тај први излазак на сцену био је почетак једне велике љубави. Уз подршку супруга, колега и свекрве, која је чувала децу док је Јелица била на пробама и представама, позориште је постало њен други дом.
„Када сам дошла у позориште, затекла сам људе који су га основали – Миливоја Мартиновића Мартина, Дакића, Звонка Берића, Теслу и друге заљубљенике у сцену. То је био један посебан свет. Интересовање публике било је невероватно. Није било довољно места у сали, па су се људи пењали на прозоре и представе гледали споља. Читав Богатић учествовао је у стварању позоришта. Убрзо су се укључила и села, мислим да их је било четрнаест, у којима су почеле да се формирају аматерске дружине. У сваком се издвајао понеки талентован глумац, а мој супруг их је, као да бира фудбалере, позивао и „врабовао“ за ансамбл. Тако је Богатић постао стециште аматеризма, а из околних села пристизали су нови таленти“, прича Јелица.
У марту 1950. године мачвански аматери одлучили су да свој позоришни пут започну Нушићевим „Сумњивим лицем“, у режији Божидара Влајца. Нису имали много тога што се подразумева у професионалном позоришту. Сценографија се правила ручно, костими су сакупљани по мачванским кућама, а за представу је било потребно много сналажљивости и заједничког рада. Ипак, Нушићев хумор, препознатљиви карактери и сатира на рачун власти брзо су пронашли пут до публике.
Та премијера означила је почетак позоришног живота који ће се наставити деценијама. Иза ње су остајали сати проба, одрицања и необичне анегдоте које се и данас препричавају.
„То је била таква заљубљеност и посвећеност да је данашњим младима тешко приближити. Сећам се глумаца, пољопривредника, који су остављали своје њиве и необран кукуруз. Говорили су: ‘Обраће се’, а на њиву су одлазили тек када прође премијера. Звонко Берић је, рецимо, остављао кукуруз све док не падне снег, па га тек онда брао. И наш Тесла, који је радио као возач у општини, имао је обичај да га преслишава текст председник општине док га он вози на службени пут. То је била општа заљубљеност – не само глумаца него читавог места“, прича Јелица.
ПОЗОРИШТЕ КОЈЕ СЕ НАСЛЕЂУЈЕ
Љубав према сцени у Богатићу није се преносила само са једног глумца на другог, већ и са родитеља на децу. Мирослава Ковачевић одрасла је у позоришту, уз оца који је више од четири деценије био аматерски глумац.
„Сећам се да сам као дете долазила у позориште и помагала око светла, звука и свега што је било потребно. Глумци су знали да могу да рачунају на мене. И мој отац и редитељ Зоран Ђонлић знали су да ћу обавити све те пратеће послове, па су ме у почетку држали ван сцене“, присећа се Мирослава, која је глумица последњих десетак година.
У време када је њен отац почињао да се бави аматерском глумом, драмске секције постојале су у готово сваком мачванском селу. У Белотићу је једно време и режирао, а у породичним успоменама остале су бројне приче о представама, путовањима и наградама које је освајао током више од четири деценије бављења глумом.
Мирослава је, међутим, изабрала и сопствени пут на сцени. За десетак година остварила је низ запажених улога, а посебно место у њеној глумачкој биографији заузима представа „Авети“, коју је радила са Иваном Терзић.
„Дуго смо мислили да су нам регионални фестивали, попут оног у Требињу, недостижни. Прошле године смо, међутим, са Иваном Терзић урадили ‘Авети’, озбиљан драмски комад, и онда се догодило нешто што је могло да угрози читав пројекат. Главна глумица је, из приватних разлога, после неколико извођења одустала од даљег рада на представи. Стицајем околности, млада глумица која се после факултета вратила у Богатић предложила је да преузме моју улогу, а ја сам преузела улогу глумице која је отишла. Тако смо представу, која је практично била отписана, вратили на репертоар“, прича Мирослава.
Уследио је низ фестивалских признања. „Авети“ су се нашле међу најуспешнијим представама на фестивалима од Пријепоља до републичког такмичења у Кули, где је ансамбл освојио друго место. Посебно важан тренутак био је одлазак у Требиње, на регионални фестивал, где се позориште из Богатића први пут у својој историји нашло у конкуренцији најбољих аматерских остварења из некадашње Југославије.
„То је за нас био невероватан успех и достигнуће. Посветили смо га свим људима који су пре нас чували наше позориште. Бити у конкуренцији са позориштима и њиховим најбољим остварењима из целе бивше Југославије за нас је било огромно признање“, истиче Мирослава.
ОД СЕОСКИХ ДРУЖИНА ДО ВЕЛИКИХ ФЕСТИВАЛСКИХ НАГРАДА
Успех представе „Авети“ није издвојен случај, већ наставак традиције која богатићко позориште деценијама сврстава у сам врх аматерске сцене Србије и некадашње Југославије.
Још почетком седамдесетих година ансамбл је показао да може да се надмеће са најбољима. Са представом „Коштана“ 1972. године учествовао је у оснивању Фестивала драмских аматера села Србије – ФЕДРАС-а у Малом Црнићу, где је освојио прво место. Исти успех поновљен је и наредне године са представом „Поздрави неког“, обе у режији Миливоја Мартиновића.
Један од највећих тријумфа догодио се 1975. године, када је представа „Мећава“ на Фестивалу аматерских позоришта у Чачку освојила најзначајнија признања – за најбољу представу, режију и сценографију, као и награде за главну мушку и главну женску улогу.
Богатићки ансамбл представљао је Србију и на „Сусретима братства“ у Призрену 1978. године, са представама „Прстен у извору“ и „Ветар над Србијом“. Традиција фестивалских успеха настављена је и у новије време: „Црна кутија“ проглашена је најбољом представом у Пријепољу 2023. године, док су „Авети“ 2026. освојиле пет великих награда на Фестивалу аматерских позоришта Западне Србије, укључујући и признање за најбољу представу у целини.
За очување ове традиције заслужне су и нове генерације. Једна од њих је Ивана Терзић, која је у позориште ушла као петнаестогодишњакиња, из драмске секције, а данас је глумица, редитељка и позоришна педагошкиња.
„Када сам била дете, нисам правила разлику између глумаца које сам гледала на телевизији и оних који су играли у Богатићу. За мене је глумац био глумац. Сећам се Звонка Берића, кога сам виђала и ван позоришта. Једном је пролазио носећи канте са млеком, а ја сам мами рекла: ‘Ено га глумац!’ Тако сам доживљавала људе који су били део нашег позоришта. Када сам први пут заиграла у ансамблу, међу њима су били Славиша Перић, Јелица Ђонлић, Нинко Ковачевић и Бранислав Ковић, који нас је недавно напустио и који ми је много значио. Био је мој заштитник. Тада је почео мој глумачки пут и родила се идеја да се озбиљније посветим глуми и припремим за академију“, прича Ивана.
Њен професионални пут одвео ју је на студије глуме. Основне студије завршила је на Универзитету у Приштини, а мастер студије на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Драгана Петровића, заједно са генерацијом у којој је била и Нина Јанковић. Наставила је и докторске студије, а данас је посвећена глуми, режији и педагошком раду. Док чека одбрану докторске дисертације, нада се и наставку академске каријере, али јој је посебно важно да стечено знање преноси новим генерацијама глумаца.
По повратку у Богатић, 2011. године, након смрти Зорана Ђонлића, тадашњег директора Културног центра, предложила је активирање у омладинској сцени. Убрзо су стигла и признања. На фестивалу у Јагодини млади ансамбл освојио је чак седам награда, толико да су организатори једва успели да их све преброје. Педагошки рад показао се као једнако важан: из њене школе стасали су глумци који су наставили професионалне каријере, међу њима и Драган Петровић, такође из Богатића.
Од 2020. године Ивана режира и представе за први ансамбл. Међу остварењима која су обележила тај период су „Црна кутија“, „Авети“ и „ПР или потпуно расуло“, сатирична комедија познатог драматурга Небојше Ромчевића. Управо кроз режију додатно је открила колико је посебна веза између Богатића, његових глумаца и публике.
„То је традиција која не почива само на љубави људи који стварају представе, већ и на љубави публике, која не може без позоришта. Мартиновић је из чисте страсти направио позориште, а та страст готово никада није јењавала. Не знам да ли је од 1950. године постојала нека година у којој није урађена представа. Имали смо срећу да су људи који су водили позориште, режирали и радили у њему знали како да га граде и сачувају. Та љубав се преноси и траје“, каже Ивана.
ПУБЛИКА ЗБОГ КОЈЕ СЕ НЕ НАПЛАЋУЈУ УЛАЗНИЦЕ
Посебност овог позоришта није само у његовим наградама, већ и у односу који је током деценија изградило са публиком. „Мартинови дани“, манифестација посвећена Миливоју Мартиновићу Мартину, једном од оснивача, глумцу и редитељу, постали су један од најважнијих културних догађаја у месту. Одржавају се сваке године, у првој седмици октобра, и означавају почетак нове аматерске позоришне сезоне.
Ове године одржани су 23. пут. Организатори настоје да у Богатић доведу квалитетне представе и ансамбле, а интересовање публике потврђује да је позориште и даље једно од омиљених места окупљања. Сала се током манифестације испуњава до последњег места, а посећеност је, како кажу саговорнице, нешто на чему би могла да им позавиде и многа већа позоришта.
„Богатић данас много воли своје позориште. То је, колико знам, једино место у Србији у којем се публици не наплаћују улазнице. Још пре педесетак година тадашњи председник општине говорио је да народ кроз порез већ издваја новац за културу и да нема разлога да карте плаћа два пута. Та пракса је остала до данас“, каже Јелица Ђонлић.
Она се присећа и времена када је радила у општини, где су колеге и представници локалне самоуправе имали разумевања за њене позоришне обавезе. Није било необично да службеници и општински функционери долазе на представе, а позориште је, на неки начин, било заједнички пројекат читавог места.
Данас се традиција наставља кроз Омладинску и Дечју сцену. Оне окупљају нове генерације, пружају младима прилику да се упознају са позориштем и стварају простор из којег ће можда поново израсти неки будући професионални глумци.
„Наставили смо традицију коју је започео Зоран Ђонлић. Из наше средине потекли су значајни глумци, међу њима Драган Петровић и Ивана Терзић. Тренутно имамо 17 младих чланова, што је за малу средину попут Богатића велики успех. Током сезоне припремимо једну или две представе, а оне имају своју публику“, каже Мирослава Ковачевић.
И тако, док се на сцени смењују нове генерације, а публика изнова заузима своја места, позориште „Јанко Веселиновић“ наставља да чува оно што је пре више од седамдесет пет година настало из чисте љубави према уметности.
У Мачви се некада говорило да нема живота без хлеба и ракије. У Богатићу су ту народну изреку мало изменили: нема живота без хлеба и позоришта.
Из серијала „Људи равнице“. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
