Док пластика потискује дрво, а стари занати полако нестају, у Подгорини још постоје људи који не дозвољавају да знање њихових предака оде у заборав. Један од њих је Живко Живановић, бачвар из Осечине, који и на прагу девете деценије живота прави бурад за ракију и вино, вучије, ведрице и друге предмете од дрвета. У својој радионици, каже, осећа се „опасно добро“. Као да је дошао да се одмори.
У његовој радионици мирише на дрво. На храст, јасен, дуд и багрем.
Чује се алат, шмиргла и дрво које под искусним рукама добија облик. Сваки покрет делује једноставно, готово лако. Али иза њега су деценије искуства.
Живко Живановић има 80 година. И још ради.
„Осећам се опасно добро, као да сам сео да се одморим“, каже док узима алат и показује како се прави буре.
У тој реченици, можда, има цела његова прича. Јер радионица за њега није само место рада.
Она је место мира.
Бачварски или пинтерски занат један је од старих заната у којима је дрво основни материјал. Бачвар, качар или пинтер обрађује дрво цепањем, тесањем, савијањем и слагањем дуга, а потом поставља дно, обруче и остале делове суда.
Некада су бачварске радионице биле готово свуда где се производило вино, ракија и храна која се чувала у дрвеним судовима.
Данас су реткост.
Према подацима и сведочењима мајстора који и данас раде, пинтерски занат је дефицитаран у Србији, а посебан проблем је то што за њега не постоји школа. Знање се преноси од мајстора на ученика и са генерације на генерацију.
У Модрици код Крушевца, која је једно од ретких места у Србији где се ова традиција одржала, 2025. године било је десет активних пинтерских радионица. И тамо, међутим, мајстори кажу исто: посла има, али нема ко да ради. Занат је физички тежак, захтева време и искуство, а млади све ређе желе да га наследе.
У Подгорини, Живко је један од оних који још држе ту линију непрекинутом.
Бачварски занат није само прављење буради.
То је познавање дрвета.
Мајстор мора да зна које дрво да изабере, како да га осуши, како да га обради и како да га савије.
За квалитетно буре потребна је добра грађа, а процес припреме дрвета може трајати годинама. Дрво се суши и припрема пре него што уопште стигне у руке мајстора. Код производње буради за вино и ракију посебно је важан квалитет храста.
Живко то зна без књиге. Научио је као дечак. Од оца.
„Ја сам у Горњем Црниљеву рођен. Отац је знао исто да ради, ја сам отео занат. Све што видим на једно око, ја урадим.“
Отео занат. Тако каже. Као да га није наследио, већ га је морао освојити. И сачувати.
У његовим рукама цепаница постаје дуга. Дуга постаје део бурета. А делови, један по један, постају целина.
„Ово се зове дуга. Овде је отишло 30 дуга, 30 комада. Ова је једна вишка, ово је тарањ…“
Тарањем прави канал у који ће доћи дно. Показује како се алат окреће. Како се прави жлеб.
Како се припремају дашчице. А онда долази шестар. Круг мора да буде тачан. Све мора да легне.
Јер буре не сме да пропушта.
„Ово да би било глатко, да легне рогоз, да не излази вода. Е, онда се иде шмирглом овако. Оп, оп…“
И заиста делује лако. Само зато што то ради човек који је тај покрет поновио хиљадама пута.
Посебност његових буради је и рогоз. Између дуга поставља рогоз, односно шевар, како би суд био добро заптивен.
„Ко ради бурад, он то не рогози. Зато служи две и три године и после баце. А ја рогозим. Ево, видиш, зато сам намерно оставио рогоз да се види.“
Ништа код Живка није случајно. Ниједна дуга.
Ниједан обруч. Ниједан жлеб. Сваки детаљ има своју сврху.
И свако буре, иако наизглед исто, има нешто своје. Парадокс овог заната је у томе што потреба за њим није нестала.
Србија последњих година бележи развој винарија и дестилерија, па потражња за квалитетним дрвеним бурадима постоји. Ипка, стварност нас демантује па је пинтерски занат дефицитаран у свим крајевима Србије, док је истовремено потражња за бурадима велика.
Проблем је, међутим, у сировини и људима.
Доброг храста нема довољно, а припрема квалитетног дрвета захтева време.
Други проблем је још већи.
Нема ко да наследи мајсторе. Пластика је јефтинија, лакша и практичнија за велики део употребе.
Али не може да замени све. Нарочито не може да замени знање човека који зна како дрво дише.
Живко зна и много више од буради. Из његове радионице изашле су стотине вучија, лотре, столица и других предмета. Посебно место имају ведрице. Некада се њима доносила вода са бунара.
„Ово су ведрице што се пре носила вода са бунара од куће по 400–500 метара и по километар. Напуни се ведрица воде, метне се овако на раме и носи се до куће.“
Подигне ведрицу на раме. И одједном се пред нама отвори један други свет.
Свет у којем вода није текла из славине. Свет у којем се свака ствар правила рукама.
И у којем је човек морао да зна да направи оно што му је потребно. Живко тај свет још увек уме да направи.
„Све је мени згодно урадити“, каже.
„Све што год видим оком, ја то урадим. Не сме да промакне ништа.“
То је можда и најбољи опис његовог заната. Али и његовог карактера. Не сме да промакне.
Ни комад дрвета. Ни добра идеја. Ни предмет који може поново да буде употребљен. Ни знање које може да се заборави.
Стари занати не нестају само онда када се затвори последња радионица. Почињу да нестају много раније. Када више нема ко да пита. Када нема ко да гледа. Када син не седне поред оца. Када ученик не стане уз мајстора. Када се знање више не пренесе даље.
Зато Живкова радионица није само место у којем настају бурад. Она је једно мало складиште памћења. У њој су остали алати. Остале су технике. Остали су називи. Остали су покрети руку.
И остала је љубав према послу.
„Сваки занат мораш да волиш. Тежак је, али ја волим то из душе да радим.“
Пластика је у међувремену заузела велики део места које је некада припадало дрвету.
Али није успела да му одузме вредност.
Јер док год постоји човек који уме да од комада дрвета направи суд који ће годинама чувати ракију, вино или успомену на неко прошло време, тај занат није мртав.
Само је постао редак. А Живко? Он и даље деља. Шмиргла. Рогози. Мери. Прави. И каже:
„Осећам се опасно добро, као да сам сео да се одморим.“
Можда је то и најлепша ствар коју један човек може да каже о свом послу.
Да му је рад – одмор. Да му је занат – мир. И да му руке, после осам деценија, још увек знају пут. Пут од дрвета до човека.
Некада је у Подгорини и Колубари готово сваки већи домаћин знао кацарски или бачварски занат. Почетком прошлог века, кацарство је било један од најраспрострањенијих заната у околини Ваљева. Данас се знање које је некада било део живота села све теже преноси на млађе.
Ипак, у Осечини још има ко да направи буре од почетка до краја.
Живко Живановић има 80 година.
Неколико километара даље, Драгутин Думановић има 75.
Обојица су у занат ушла као деца, уз очеве и старије мајсторе.
Обојица и данас раде.
И обојица говоре готово исто: овај посао мора да се воли.
Драгутин се пинтерством бави више од шест деценија, од своје четрнаесте године. Каже да посла и данас има и да, упркос пластици, људи и даље траже дрво јер је храст незаменљив.
Али мајстора је све мање.
Занат се не учи из књиге. Не постоји једноставан пут до дипломе пинтера. Знање се стиче уз мајстора – гледањем, понављањем и годинама рада. И управо зато сваки човек који га још носи у рукама представља живу везу са једним временом које полако нестаје. Национална служба за запошљавање у свом водичу за занимања бачвара убраја међу старе занате, уз напомену да се неки од њих не изучавају у систему средњег образовања већ код мајстора.
Живко и Драгутин можда нису последњи људи који умеју да направе буре у Осечини. Али могли би бити међу последњима који још увек знају цео пут – од комада дрвета до готовог суда.
Док Живко затеже последњи обруч, у његовој радионици нестаје граница између заната и успомене. Јер ово није само буре. Ово је знање које је неко некада пренео њему.
А сада остаје питање – има ли коме да га пренесе? Док одговор не стигне, Живко ће радити.
Дељаће, шмирглати, рогозити и мерити. И од дрвета правити оно што је његов отац правио пре њега. Јер неки занати не нестају онда када више нема посла.
Нестају онда када више нема руку које желе да их науче. А Живкове још не одустају.
Из серијала „Људи поред нас“. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Осечина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
