Пријатељи, некадашњи ученици Шабачке гимназије – њено IV3, поштоваоци гласа и дела Живке Жице Јовановић, професорке музичке културе и оснивачице вокалне групе „Шапчанке“, која је средином прошлог децембра преминула у 74. години, у Кафе-посластичарници „Стелина“ организовали су комеморативно окупљање и пригодно музичко подсећање на њу.
Уз звуке песама њених вољених „Шапчанки“, обраћање познаника са којима је делила најдраже тренутке, понеку чашицу и реч сећања, присутни су још једном истакли величину жене која је за културу и музичку сцену града учинила много.
Да ће певати и бити учитељица, знала је од детињства. Музика и педагогија, њене две највеће љубави, обележиле су Живкино постојање. У граду крај Саве сви су је знали као врхунског солисту, хорског певача и познаваоца теорије музике. У послу професионалац, у песми уметница, као пријатељица и педагог подршка, саборац и водиља.
Завршила је Учитељску школу из жеље да ради са најмлађима, али таленат за певање у хору ове школе одвео ју је даље. Док је као наставница радила на Педагошкој академији, а потом и у Школи за уметничке занате, похађала је упоредо Вишу педагошку академију у Зрењанину, затим и Музичку академију у Београду, одсек опште музичке педагогије.
У Шабачкој гимназији оставила је најснажнији печат – за две и по деценије рада бројне генерације научила је значење термина космополита, што је она, визијом, начином живота, препознатљивим манирима и била.
– Ми смо са Жицом доживели оно што мало која генерација јесте. Зато је у нашим срцима она остала тако важна и велика. Ситна грађом, Жица је била велики човек. У Шабачкој гимназији осећало се поштовање сваког ученика према њој. Када прође ходницима нико се више не мангупира. Она није била страх и трепет, била је поштована. Верујте ми. Она је успела да сачува своје достојанство до краја. Светски човек и права дама – каже један од њених ученика и организатор овог догађаја Иван Јелић и додаје:
– И нас је научила тако да се понашамо. Када се у тинејџерском периоду ломи каква ћемо особа постати, она је умела, како ја волим да верујем за нас, њену децу, да нас усмери да постанемо бољи људи. Заиста мислим да је она одрадила велики посао – говори Иван искрено о својој разредној.
Са хором Музичке академије, „Обреновачким девојкама“, „Шпанцем“ и другим великим хоровима у којима је певала, пропутовала је читаву Европу. И своју „децу“, ученике, са истим жаром учила је да гледају преко границе, о чему сведоче легендарне гимназијске екскурзије генерације 2004-2008.
– Важно ми је да поменем да смо ми једина генерација у Србији која је све четири године изводила екскурзије у иностранство. И то захваљујући Жици, она је инсистирала да се боримо за то, да путујемо, да видимо свет и то нам је много значило. Са њом смо обишли пола Европе – прича Иван Јелић.
Живка Јовановић увесељавале је песмом, а учила уметношћу и млађе и старије од себе. И ученике, а и пријатеље водила је на балет, опере и музичке представе у Београду и Новом Саду. Гимназијалци ће захваљујући њој заувек памтити неодољиву Јадранку Јовановић у улози„Кармен“ и продорне звуке „Грк Зорбе“ са Константином Костјуковим на челу.
Иако је давне 1983. примљена на аудицији за сопран новосадске опере, животне околности и љубав према родном граду задржали су је овде. А она је Шапцу и његовој култури дала много, целу себе. Била је вокални педагог, редован члан и један од оснивача вокалних група „Споменак“ и „Носталгија“, а „Шапчанке“ су дошле као круна њеног рада и каријере.
– Оставила је дубок траг, а „Шапчанке“ су сведоци да ћемо наставити путем који нам је показала. Ми смо давне 2015. године основали вокалну групу захваљујући Жици. У почетку је ту било 6 чланова, мењали су се хармоникаши, мењали смо поставе, а она је била најсрећнија када је Горан Томић Чакала дошао у наш састав. Тада је рекла – знам да ће ова група трајати. Она је ту у нашим душама и била би поносна – прича пријатељица Бранка Тодоровић.
До последњег тренутка своју енергију и раскошан глас даровала је несебично.
– Жица је имала љубави за све. Често кад паднемо помагала нам је да пронађемо ту неку искру да устанемо поново, када је около све тешко и хиљаду је препрека на које смо наилазили као група, она је увек била оптимиста. Јер све што је окруживало нашу драгу Жицу је било живо и она се према свему односила као према животу.
Уметност, цвеће и путовања били су јој ваздух, љубав и утеха. Жеља су јој остали Бразил и Копакабана. Можда баш тамо, данас на далекој плажи, морски таласи шуме омиљену јој симфонију.
Текст: Ана Марић
