Грађевинско друштвено предузеће “Изградња” основано је 18. јула 1952. године, најпре као Градска занатска грађевинска радионица, а од маја 1954. добија данашњи назив. За више од 60 година постојања и рада ово предузеће изградило је 90 одсто стамбених објеката на територији града Шапца и околине, а у грађевинско наслеђе уписали су бројне привредне објекте, од Хемијске индустрије “Зорка”, која је са радом почела 1938, па до фабрике шећера која је у рад пуштена крајем осамдесетих година прошлог века.
Поред Шапца градили су и на територији читавог Подринско-колубарског региона, као и у градовима широм бивше Југославије. Кроз изложбу Спомен шабачком градитељству, аутор Радомир Петровић, приказао је најзначајније подухвате овог грађевинског гиганта, од оснивања па до ликвидације.
– Ово предузеће са седиштем у Поп Лукиној улици број 35 имало је 4 ООУР-а, а то су Тесари, Зидари, Грађевинска оператива и Занатски радови, као и Радну заједницу специјализовану да изводи радове нискоградње, високоградње, саобраћајне инфраструктуре, пројектовања и инжењеринга, са 3.000 запослених. Од 1974. године дошло је до спајања некадашњег предузећа “Грађевинар” Шабац, у чијем саставу су били “Пролетер” и “Занатсервис” у једну целину и од тог времена Изградња је била једино грађевинско предузеће у Шапцу. Свој врхунац развоја и рада достигла је почетком деведесетих година прошлог века. Нажалост, процес транзиције, прелазак друштвеног капитала у приватно власништво и мењање власничких односа, али ратови на простору бивше Југославије, довели су до постепеног гашења Изградње, најпре отварањем стечаја 2004. године, а затим продајом и ликвидацијом 2007. године – подсећа Радомир Петровић, виши архивиста у шабачком Међуопштинском историјском архиву.
Почеци занатског предузећа живе у сећању Владимира Живковића, чије отац је један од задругара и оснивача првог предузећа.
-Изградњу су основали мој кум Рус, инжењер Виктор Сидњенко, мој отац Желимир Живковић и њихов пријатељ Спасе са још 5 пет задругара. Радили су у Хидротехници електроцентралу код Сопоћана и Новог Пазара одакле је мој отац. Када су завршили тај посао, вратили су се у Шабац и он је повео мог оца којег је пре тога упознао са мамом и овде венчао – прича Шапчанин Владимир Живковић и додаје да су родитељи Виктора Сидњенка дошли из Украјине на ове просторе.
Како наводи Радомир Петровић, први значајан градитељски подухват у Шапцу био је 1965. године када почиње изградња “Зоркиног солитера” у Поп Лукиној улици. Након тога ређали су се стамбени блокови и комплекси.
– Најпре је извршено исушивање и насипање Бенске баре, а затим је почела изградња стамбених објеката и блокова. Од 80-их година уследила је изградња насеља Тркалиште. Поред ова два насеља, зидане су зграде и на другим локацијама. Упоредо, грађени су фабрички комплекси и погони, као што су Шапчанка, Кланица, Думача, Јела, Нама, Шабацпромет, Протеинка, Семенарство, а онда и школе, спортске хале, трибина Фудбалског клуба Мачва и многи други. У фонду који поседује Архив налази се 874 кутије грађевинских пројеката, а сачувана документација, која представља најобимније фонд, дуга је 21 метар архивске грађе – прича аутор наводећи да је ова изложба спомен на предузеће које је својим радом, стручношћу и умећем осавременило Мали Париз.
За многе раднике ово је била друга кућа, а радили су не само за плату, већ уз огромну вољу да изграде инфраструктуру града. Били су то стручни и вредни људи који су функционисали као тим.
-Било је то једино грађевинско предузеће у граду, а радници су изградили Шабац. Много ми је жао што је пропало. Где год да кренем, наиђем на објекат у чијој градњи сам учествовала бар у једној фази. У Изградњи сам провела 31 годину и стално сам била на градилишту. Дивне су ми успомене када се присетим тог времена. Ми смо били као једна породица. Ја сам радила зграде по Шапцу, бензинске пумпе, али и нашу касарну. Било је то много лепо време. Били смо млади, радили смо по сунцу, киши, ветру и ништа нам није било тешко – присећа се Љубинка Видаковић која је у овој фирми радила као руководилац градилишта.
Успомена на градњу шабачког Водоторња у насељу Тркалиште овековечила је фотографија на којој Милка Мрђа стоји на самом врху огромне грађевине. Грађевински техничар у струци, и данас, у десетој деценији чува успомену на тај период.
-Прво поручиш бетон па онда идеш да видиш да ли је стигао. Затим распоредиш раднике и започињеш посао. Радила се дању и ноћу и ништа нам није било тешко. Ја сам била шеф градилишта. Да бих била сигурна да је све како треба, морала сам свуда да завирим. Ми тада нисмо размишљали да ли ћемо успети, већ смо само гледали како градња одмиче. Гледали смо напред. Прво смо ископали рупу у пречнику око четрдесетак метара. И сада ми у глави стоји податак да је висина конструкције на крају била 36 метара. То није било зидање, јер је цео водоторањ био од бетона. Грађен је тако што се прво припреми даска за примање бетона, обложе се угаони стубови који су прихватили огромну плочу. Све је грађено од бетона, са арматурама дебљине 32, 36, 42 скоро како ваша рука у зглобу – присећа се Милка Мрђа Дрезгић, која је у то време била шеф на најзначајнијим објектима који су се градили у Шапцу.
Грађевина је била у успону. Биле су то године када се градило. Многи су се школовали, а већ у то доба себе видели у шабачкој Изградњи. Била је то перспектива за све грађане Шапца
-Ја сам у ово предузеће дошла 1980. године. Ја сам радила доста зграда на Тркалишту, блок иза данашње апотеке Јулифарм, две зграде у Јована Цвијића, а након тога сам отишла у градску управу. Иначе, две трудноће сам изнела радећи зграде на Тркалишту, пењући се са стомаком до врха зграде. Никада то нисам сматрала мушким послом. Једноставно, или јеси или ниси за тај посао. За грађевину мораш бити рођен. Сећам се да је моја кћерка уписала грађевину, јер није успела на жељени смер. Она је била срећна, а ја сам знала да није за њу и да ће се пребацити на други смер када се укаже прилика. Сећам се да сам радила и на згради Гласа Подриња. Није постојала врста објекта, стамбени, привредни или пословни, да га ми нисмо могли урадити. Изводили смо све радове од темеља до уређења простора испред зграда. Сећам се да сам мојим аутом ишла по заробљенике који су у сезони радили као испомоћ. На пројектима које сам ја радила долазили су помоћни радници из Косовске Митровице – прича Драгица Ловчевић, дипломирани грађевински инжењер.
Тако су настали објекти којима време не може ништа. Били су то захтевни подухвати које су радили механизацијом и са људима који су се школовали за овај посао.
-У то време није било машина као данас, али је било воље међу нама. Ми смо били углавном из околине Шапца. Ја сам из Цветуље. Милка ме била шефица. Посао је држала у малом прсту боља од многих инжењера. Ја сам радио цело Тркалиште а Милка ми је била шефица на једно две зграде. Био са армирач и нема где се нисам пењао. Било је много воље, а посебно су били вредни људи са села. Радио сам зграде на Тркалишту, хируршки блок, Нову робну кућу, ма нема зграде коју нисмо радили – прича Драган Мићић који је радио као армирач.
Предузеће је имало све секторе за несметан рад. Били су то млади и стручни људи, са еланом да се посао доведе до краја.
-Када се сетим тог времена, могла бих одмах да заплачем. Био је то рад и дружење. За сваки 8. март биле су прославе и екскурзије. Био је то диван колектив. Последњих 13 година ја сам провела у другој фирми и сваки пут када бих прошла Поп Лукином улицом поред некадашњег седишта фирме, долазило ми је да заплачем. Шта да вам кажем, син ми је завршио грађевински факултет због тога што смо муж и ја радили у таквој фирми – прича Гордана Мићић која је радила у књиговодству.
Шапчани који су радили у Изградњи градили су за Шапчани запослене у другим предузећима и сав новац остајао је нашем граду, подсећа аутор изложбе.
За нешто више од пет деценија градње, оставило је иза себе један град, а мање од четири године требало је да се потпуно угаси.
На местима где су биле главне зграде, данас су трговински објекти.
Преко пута Касарне, где је било Одељење занатских радова раде трговине, на месту матичне фирме сада је кафана, на Думачи, где је била грађевинска оператива данас је власник један приватник.
Водоторањ, који је у то време представљао је грађевинско чудо, регулисао све воде, од подземних па до оних које стижу са изворишта, у међувремену је срушен, а на његовом месту подигнут је трговински центар.
Интересантно је додати да је ово предузеће 1993. године урадило пројекат Новог гробља, са капелом и гробним местима, да грађани имају где да се сахрањују, а и ми смо њега сахранили као да никад није ни постојало.
Из серијала КУЛТУРЕ ГРАД. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
