Дистрикт
Друштво

ЗГРАДА БИВШЕ ПОЛИЦИЈЕ ВРАЋЕНА НАСЛЕДНИЦИМА СТРЕЉАНОГ ИНЖЕЊЕРА

Решењем о реституцији, зграда у којој је била полицијска управа у Шапцу враћена је наследницима рехабилитованог инжењера Александра Бучина, кога су партизани ухапсили и стрељали одмах по уласку у Шабац, крајем октобра 1944. Просторије, сада девастираног објекта у Улици Лазе Лазаревића 8, користиле су различите државне службе седам и по деценија.

Предратна вила била је власништво инжењера Бучина (Фото: Дистрикт)

По завршетку основне школе, са породицом, из родне Москве Александар Бучин преселио се у Ростов на Дону, да би као кадет Царске војне академије у време Октобарске револуције 1917. године емигрирао у Србију. У Београду је завршио гимназију и Грађевински факултет, а као дипломирани инжењер неколико година је радио на хидрометријским истраживањима великих српских река.

Радио је генерални регулациони план града (Фото: Дистрикт)

У Шабац, са службом у Министарству грађевине стигао је у фебруару 1930. и за једну деценију довео је до великих и битних промена у граду – израдио је генерални регулационо-нивелациони план града, план водовода и канализације, пројекте за управну зграду „Зорке”, стамбену колонију ове фабрике, тржницу, марвену пијацу, надгледао је изградњу Хотела „Зелени Венац“, а поседовао је и фирму за пројектовање и извођење грађевинских радова. Упркос чињеници да је за град на реци Сави инжењер Бучин урадио много, само дан после ослобођења Шапца 24. октобра 1944. одведен је у Окружни затвор. Преко ноћи је постао народни непријатељ и са тим бременом окончан је његов живот.

Био је стручњак у својој области (Фото: Дистрикт)

– На апотеци Ранковића 27. октобра 1944. изашао је списак људи који су убијени, он је био пети на том списку. Баба је ишла код Милана Беловуковића Деве кад је прочитала списак и на његовој руци је видела сат мог деде – исповеда породичну причу његов унук по сину и имењак Александар Бучин.

Након седам и по деценија, кућа је враћена власницима (Фото: Дистрикт)

Истога дана мајка Ружица, ћерка Татјана и син Димитрије избачени су на улицу, а сва имовина им је конфискована. Живот су наставили под кровом куће Ружичине мајке у Поп Лукиној улици.
– Баби су дали сат времена да узме само најосновније ствари и да изађе. Истог дана је изашла одавде и никад се нису вратили у ову кућу. Тог истог дана се уселила ОЗНА.

У кући свог оца након много година (Фото: Дистрикт)

Наследник рехабилитованог предратног инжењера први пут откључава кућу у којој се родио његов отац. Долазио је и раније у овај објекат, али да извади личну карту или возачку дозволу.
– Помешан је осећај туге и радости што могу да уђем и да видим ове просторије – ја сам сматрао да је то наша кућа – каже Александар.
Њихова кућа је и била, али су је службе безбедности користиле седам и по деценија. На основу породичних сећања Александар рекапитулира распоред просторија у старој вили – зна тачно где се налазила дечја, соба његовог оца и тетке, бабина и дедина соба, као и дедин кабинет у ком је радио и цртао пројекте.

Зграда добро позната Шапчанима (Фото: Дистрикт)

Породица никада није добила званичан акт о смрти Александра. После трансформације ОЗНЕ кућу Бучинових „наследила” је УДБА, а касније полиција. Удовица стрељаног инжењера и деца од немилих догађаја заобилазили су улицу у центру града.
– Моја баба, отац и тетка више никада нису овде долазили. Чак мој отац није долазио ни личну карту и пасош овде да вади, него је његов ујак за њега то радио – прича.
Унук Александар је долазио у ту зграду, али само пословно.
– Пошто нам је било враћено, били смо заведени у Катастар, имали смо поседовни лист, ја сам се паркирао унутра, у дворишту су била два полицајца која су пушила цигаре и изненађено ме гледала – откуд цивил улази ту, и рекли су ми: „Господине, не можете бити овде, нити можете паркирати кола“. Ја сам им рекао: „Ви пушите у мом дворишту, а радите у мојој кући, тако да немојте ништа да бринете“.

Унутрашњост куће потпуна је измењена током година (Фото: Дистрикт)

Рехабилитацијом деде правда је задовољена јер су доказали да су га погубили припадници партизанског покрета без суда. Деценију касније кућа је реституцијом враћена власницима, као још један у низу доказа да правда можда јесте спора, али је достижна.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *