Дистрикт
Друштво

ВЛАДИКА ЛАВРЕНТИЈЕ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ НА ЧЕЛУ ЕПАРХИЈЕ ШАБАЧКЕ

Владика Лаврентије на чело Шабачке епархије дошао је пре три деценије. Устоличен је 23. јула 1989. године. За то време изграђен је манастир Светог Николаја на Соко граду, највећи после Хиландара, у Шапцу је изграђен Храм Светог Василија Острошког, а на Летњиковцу црква Свете Тројице, која је по габаритима већа од Саборне цркве, Светих апостола Петра и Павла. Тридесет година не челу Епархије шабачке обележено је литургијом у шабачкој цркви Светих апостола Петра и Павла, на црквени празник Свети Архиђакон Лаврентије, када је и имендан владике Лаврентија.

 Три деценије обележено литургијом

Владика наш, тако га ословљавају верујући, али и они који нису докучили милост Божју. Осећају га својим они који су му макар једном пољубили руку, или дотакли мантију пролазећи поред њега. А та рука, мека и топла, већ пола века разуме језик чобанина и господара. То разумевање тињало је у њему и пре него што се замонашио на другој години Богословског факултета. Оно поставља питање да ли се човек роди са срцем отвореним за веру, или га, пак, живот томе учи. Његово срце, отворено је за Бога, али и све оне који му се клањају или на њега у себи дижу глас. Својом вером, мирноћом и речима „са пола гласа“ утишава вапај подигнут на Бога, са разлогом или без њега, у бесу или ропцу.

Три деценије на челу Епархије шабачке (Фото: www.новости.рс)

Владика наш, Лаврентије. Педест година разуме верујуће и неверујуће. На истоку и западу, подједнако. Шири љубав безусловно, не очекујући да му се врати истом мером. Зажмури на овоземаљску неправду верујући да ће она у неком лепшем свету бити исправљана. Верује да тај дан ће доћи. Учи друге да верују. Ученик, учитељ, духовник који у деветој деценији стрпљиво спроводи мисију доброте. Архијереј, викарни епископ патријарха српског Германа, подизао је храмове, мирио завађену браћу у расејању, освешћивао и просвећивао.
Дивили су му се, а он се опирао дивљењу. Скорман и скрушен, каква је и његова вера. Такву је и проповедао, не љутећи се на неуке и неспремне да је приме. Довољно велики да схвати да искушења надјачају слабости код нејаких. Духовно јак да разуме да ће и слаби постати снажни, ако им се да шанса. Давао је шансе и када се не заслуже, сматрајући да је само обичан Божји изасланик. О његовој величини говоре његова дела.

Одан народу и Богу пола века (Фото: www.новости.рс)

Отварао је врата и политичарима који су желели да се на брзину овајде о наклоност људи, или пронађу пречицу до Бога. Тај пут показивао је свима и сваком. Не тражећи заузврат ништа. Често усамљен међу онима који дају, није посустајао. Одолевао је искушењима западног света, мирио и ублажавао време раскола. Учио нас је вери. Живећи са њом, трудио се да је боље разумемо, уверавао нас у њену моћ и величину. Велики, а међу људима једнак. У родни Лелић, у тамошњи манастир, захваљујући њему, епископу нашем, пренете су мошти владике Николаја у чију је част подигао манастир Соко код Љубовије.
Соколи нас пуних пет деценија на путу вере, од богослова до једног од највиших црквених великодостојника. Није увек успевао у мисији, али се није обесхрабривао, схватајући да покушај не гарантује увек успех. Владика наш, Леврентије.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *