У фокусу

МИЛАН ЂЕНАДИЋ – ПРОСЛАВЉЕНИ СПОРТИСТА САДА И НАЈБОЉИ ТРЕНЕР

Kао јуниор, сениор, а сада као ветеран и тренер не престаје да прославља име града и Србије на вaжним светским и европским такмичењима. Светски шампион, члан златног четверца који је Србији донео историјско злато на Светском првенству у Мађарској 2006. године и бранилац бројних титула Милан Ђенадић (41), по заслузи данас предводи нове наде српског кајака, за шта је добио и признање Кајакашког савеза Србије.

Признање за најбољег тренера у 2019. години (Фото: приватна архива)

У чамац је ушао са 7 година, а већ три и по деценије брани боје клуба на Сави. Кајакашки клуб „Зорка“ основан је пре 70 година, а он му се придружио на половини постојања. У то време кајаком су се бавили само ентузијасти.
– У бојама клуба званично се такмичим од 1987. године. У целој тадашњој држави доста се мање улагало у спорт. У време 80-тих кајаком су се бавили само људи који су били баш везани за реку, искључиво из чисте љубави према овом спорту. Тако сам и ја почео највише захваљујући доброј екипи која је водила клуб у том периоду. Спорт се у периоду када сам ја био на почетку много више ценио као спорт, а не као специјализација за одређену дисциплину, као сад – истиче спортиста, који је управо у својој дисциплини исписао историју.

Осваја признања и када се не такмичи (Фото: приватна архива)

Прво велико такмичење, првенство тадашње СФРЈ у Јајцу (БИХ) у августу 1991, обележено је ратном напетошћу. Од тада су се низале медаље на великим међународним такмичењима. Злата са Светског првенства 2006. године и прве златне медаље за Србију на светским првенствима, сећа се са поносом.
– У каријери сам освојио 6 значајних медаља – злато и сребро на Европском првенству, две бронзе на светским куповима, сребро и најдраже злато на Светском првенству. Те 2006. године формирана је посада четверца на 200 метара. Само месец дана пред Светско првенство селектор Душан Филиповић, поред Огњена Филиповића, Боре Сибинкића и Драгана Зорића уврстио је и мене у тим. Главни циљ нам је био улазак у финале међу 9 најбољих четвераца на планети. И да је резултат био лошији, били бисмо јако задовољни, јер нисмо имали пуно времена за увеславање. Тада је на оваквом једном такмичењу први пут интонирана химна Боже правде, све је тих дана личило на сан — сећа се прослављени кајакаш.

Без тимског духа нема победе (Фото: приватна архива)

Као ветеран такмичи се и са много млађим спортистима. На стази у Сегедину, где се пре 13 година као члан четверца попео на светски трон, прошле године сам је освојио бронзу, а велика надметања тек му предстоје.
– Не могу да замислим да живим без тренинга, тренирајући врхунске такмичаре последњих година довео сам се у одличну такмичарску форму па сам одлучио да се такмичим на првенству Света за ветеране од 40 до 44 година где сам 2019. освојио бронзану медаљу. У зависности од форме и обавеза планирам и ове године да наступим на првенству Света.

Године му не представљају проблем (Фото: приватна архива)

Иза њега је период када је, и поред велике љубави према кајаку, због породице био приморан да спусти весло. Дешавало се да са великих такмичења и освојених медаља, уместо на помпезне дочеке, одлази у трећу смену, скромно, онако како то раде највећи.
– У периоду када су ми се ћерке родиле 1998. године престао сам да се бавим кајаком. Нисам се двоумио, једноставно у том моменту није било могуће улагати у спорт и у исто време одгајати породицу. Тек након што сам успео да обезбедим довољно новца послом којим сам се бавио, поново сам улагао у себе. Након паузе од 5 година враћам се рекреативно, да бих 2005. ушао у репрезентацију и вратио се у одличну такмичарску форму, а већ 2006. правимо добар резултат у сениорском узрасту. Од 2007. је и држава кроз Закон о спорту увела награде и признања за освојене медаље – прича кајакаш.
Занимљиво је да у чамцу није задобио ниједну повреду, али је зато због фудбала био и на операцији.
– Поред кајака играо сам фудбал где сам и задобио највише повреда, а што је интересантно никада се у кајаку нисам повредио. Повреде колена и ахилове тетиве на кратко су ме удаљиле од рекреације, али ускоро после операције враћам се на старо.

Само медаље се исплате (Фото: приватна архива)

Поред свих разлога за задовољство због такмичарких успеха, од Кајакашког савеза Србије стигло је и признање за најбољег тренера у протеклој години. Колико прија, толико је и одговорност већа.
– Искрено, признања су ми више значила док сам био такмичар, признање за најбољег тренера не доживљавам као освојену медаљу. Посао тренера је јако специфичан и тежак, често су тренери на нишану и не воле нас баш, када ваш такмичар постигне успех већина коментарише како је такмичар супер таленат, што је свакако чињеница, али када исти такмичар доживи неуспех из неког разлога тренер се први “ стреља“. Тако да мени је ипак било драже када прођем кроз циљ и оставим конкуренцију иза себе – искрен је он.

Прославио Србију више пута (Фото: приватна архива)

Кроз живот је, признаје, ишао без дилеме да ли ће изгубити нешто ако остане у кајаку. Успео је да синхронизује породицу, спорт, друштвени и емотивни живот, да из свега изађе као велики професионалац али и, како они који га знају тврде – добар човек.
– Уживам у спорту, не памтим да ли сам имао било какве кризе, никада нисам био оптерећен резултатом ни као такмичар ни као тренер, и поразе и победе доживљавао сам као нормалне ствари.

Кајакашки клуб Зорка на врхунцу је успеха (Фото: приватна архива)

Не чуди што је синоним за кајак у Шапцу управо човек који је заједно са градским клубом стицао светску славу.
– Клуб доживљам као своју кућу, а чланове као своју породицу. Клуб је последњих година на врхунцу што се резултата тиче. Када сам ја почео да тренирам било је нешто око 10, 15 регистрованих такмичара, тренутно наш клуб је најмасовнији у Србији и региону са преко 130 такмичара и већ другу годину за редом смо најбољи клуб у Србији – поносан је Ђенадић, чији је успех неизоставно повезан са реномеом који данас Шабац има на спортским мапама.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима