Дистрикт
Култура

Маестро са диригентском палицом у руци већ пет и по деценија

У аналима музичке и културне историје града заувек ће остати забележено име Бранка Ђурковића, оснивача и диригента најнаграђиванијег, највећег и најстаријег шабачког и државног Хора „66 девојака“. Хор и његов вођа истовремено су обележили јубилеј 55 година постојања и каријере, што представља јединствен случај у музичком и уметничком свету.

У деветој деценији диригује (Фото: Ј. Губелић)

На свој 81. рођендан први магистар дириговања у Југославији, музички педагог, мелограф и оснивач неколико различитих хорова Бранко Ђурковић са познатим шабачким Хором „66 девојака“ одржао је свечани концерт симболичног назива “Растанак” пред препуном салом Шабачког позоришта. Како и сам истиче, ово је његов лични и породични јубилеј, јер диригентску палицу, без сумње, има коме да преда.

Оснивач и диригент Хора „66 девојака“ (Фото: Ј. Губелић)

Године 1963. пред Хор „66 девојака“ стао је Бранко и пред њим остао до данас. Према незваничним подацима, не постоји диригент на свету који је основао и активно диригује хором пуних пет и по деценија. Овај хор и његов вођа углед су стицали на бројним републичким и међународним такмичењима, одакле се готово никада нису враћали без признања. Обишли су све веће градове Европе, титуле доносили са сваког надметања, снимили неколико грамофонских плоча и компакт дискова, а пре свега постали заштитни уметнички бренд и једна од најзначајнијих културних институција Шапца. Без Бранка огромни успеси и признања не би били могући. Међутим, нека од њих заузимају посебно место.
“Са „66 девојака“ сам у бившој Југославији побеђивао на тридесет фестивала, ниједном нисам био други. Ту су и европске Гран при награде, јер гостовали смо у готово свим земљама Европе. Ипак, највеће признање за мене лично је Вукова награда коју сам добио 1993. године, тиме се много поносим. А добио сам и националну награду за врхунски допринос националној култури 2011. године”, наглашава оснивач овог реномираног музичког спектакла.

Поклон пред „Растанак“ (Фото: Ј. Губелић)

Наспрам велике страсти према фудбалу, због које умало да понавља годину у Шабачкој гимназији, љубав према музици и народној изворној песми, коју је носио из родне Мачве, превагнула је када је, према његовим речима, сасвим случајно уписао Учитељску школу. Већ се у младалачким данима почео назирати његов животни и професионални пут.
“Сасвим случајно као што се и све дешава. Прва проба у Учитељској школи 1954. године, професор каже – Почните када вам ја кажем и немојте да станете док ја не завршим. Сви су стали, само сам се ја и даље чуо. Сви почињу да ми се смеју, а професор каже: “Тако је друже Ђурковићу!”. Онда посмислим да сам сигурно геније. Тако сам почео да размишљам и од таквог позитивног мишљења се развило све ово до данас”, присећа се диригент.

Годишњи концерт увек се одржава 23. децембра у 16х и 55 минута (Фото: Ј. Губелић)

То је био почетак његовог педагошког образовања. Након Учитељске школе у Шапцу, похађао је Педагошку школу у Сарајеву, а после тога музичко усмерење наставио је на Факултету музичке уметности у Београду, где је постао први магистар дириговања у бившој Југославији. Ипак, Бранко Ђурковић истиче да је поред велике диригентске каријере и вођства оваквог једног певачког друштва, у раду са људима, пре свега, педагог и учитељ.
“Када су ме после једног великог такмичења и признања које сам освојио, питали ко сам ја у ствари, ја сам рекао учитељ и ја се тим поносим. Они питају зачуђено: “Само учитељ?”, ја кажем: „Само“. Зато сам и напустио гимназију и отишао у Учитељску школу, која ми је много пружила и научила ме”, закључује маестро.

Пре свега педагог (Фото: Ј. Губелић)

За Шабац је увек био везан, иако је због каснијих студија теорије музике и места редовног професора на Факултету музичке уметности често боравио у Београду. Од 1962. године радио је у Основној школи “Селе Јовановић”, затим у шабачкој Учитељској школи и на Педагошкој академији, а почиње и са оснивањем прво дечјег, а касније хора који ће га прославити. Одувек је радио по неколико послова паралелно, и многобројне обавезе завршавао поштено. Према тврдњама чланова хора, никад није отказао пробу нити је и на једну закаснио.
Из брака са Иванком, која је оснивач и диригент познатог Шабачког студио хора, а доцније и директор Музичке школе у Шапцу, има две музички образоване кћерке Милену и Јелену. Њихову значајну музичку каријеру, поред свих освојених признања, Бранко доживљава као свој највећи успех.
“Последње и највеће признање јесу оне. Уступам полако своје место, то је за мене највећи успех – направио сам простор за своје кћерке и нове младе таленте. Моја Милена постаје шеф, диригент у Арт студију, као и моја унука. У мом дому је шест професора музике и шест ктитора, задужбинара Храма Светог Саве. То је јединствен случај, бити и једно и друго”, поносан је Ђурковић.

Музички празник за Шапчане (Фото: Ј. Губелић)

Као хоровођа одувек је практиковао рад, ред и дисциплину, што је, претпостављамо, један од разлога огромног успеха овог хора. Мада строг, пре свега је био правичан и доследан у музичким, али и естетским захтевима које је постављао пред девојке, чији су наступи морали бити беспрекорни. И на прагу девете деценије овај чувени диригент пред почетак свог јубиларног концерта будним оком прати збивања на сцени и узвикује: “Дисциплина и прецизност!”
Смењивање чланица хора услед неминовних животних циклуса учинило је да кроз њега прође велики број девојака и жена. Свака од њих, и након престанка певања, остала је део ове велике породице.
“Не зна се тачан број жена које су прошле кроз хор јер се рачунају само оне које су у њему провеле преко годину дана. То би отприлике било између 2200 и 2300. Ја сам, рецимо, у хору од 1991. Неке моје колегинице имају певачки стаж од четрдесетак година, а најмлађе су тек кренуле у Музичку школу”, каже Елена Божић, дугогодишња чланица овог певачког друштва

Генерације певача прошле су кроз Хор „66 девојака“ (Фото: Ј. Губелић)

Ипак, све верују у Бранков диригентски стаж као у кохерентну силу која ову певачку породицу држи на окупу, и поручују да хор без њега не би био исти.
“За почетак избројте до 55, затим замислите 55 минута, 55 сати, 55 дана, 55 месеци. И то предуго траје, а камоли 55 година, колико постоји овај хор. Већину свог живота провела сам у овом саставу и у току професионалног рада и бављења музиком сам доста певала, оцењивала као члан жирија на такмичењима и видела много веће, богатије и бројније, па и школованије хорове, али овакав, са оволико душе, то не постоји. За то је заслужан искључиво Бранко Ђурковић”, закључује Верица Митровић, његова сарадница, и једна од Бранкових бивших ученица на Музичкој академији, као и у Средњој музичкој школи “Михаило Вукдраговић”, чији је он и оснивач.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *