Дистрикт
Друштво

КАО БЕБА БИО У БОРБАМА, МАЈКА МУ ДАЛА СВОЈУ ИНЈЕКЦИЈУ ДА БИ МУ СПАСЛА ЖИВОТ

Србољуб Туфегџић (78), најмлађи живи четник, данас живи у Америци, а после близу осам деценија његова животна прича интригира јавност. Син мајора Војислава Туфегџића, команданта Церског корпуса, рођен је у рату давне 1941. године. Захваљујући четницима, као беба био је у борбама, а живот му је на крају спасла партизанка.

Рођен у јеку борби Другог светског рата (Фото: М. Лазић)

Србољубов отац Војислав ко­м­андовао је у ок­виру Церско–мајевичке групе корпуса, увек у првим редовима и највећим борбама. У писаним сећањима ратних очевидаца стоји слика Воје како јаше коња и предводи своју јединицу, док испред себе у седлу држи сина Србољуба.
– Када је Дража 1941. године наредио Рачићу, који је у то време био комнадант групе Мајевичког корпуса, а мој отац његов заменик, да пређу у Босну и помогну српском народу, моја мајка је задобила болове и она се у једној кући у селу Савковићи испод Бобије породила. Мене је Рачић крстио и одмах смо кренули са њима у борбу – прича Србољуб.

Отац и син у рату (Фото: приватна архива)

Драгослава Цана Машић из Шапца, несвршена студенткиња медицине, готово све време рата била је са Дражиним четницима у планинама. Носила је сина Србољуба на рукама, углавном на крају чете, док су војници ратовали. Неретко, она је лечила и превијала ратнике, све док није добила тифус. Србољуб је тада имао четири године.
– Пеницилин се тек појавио. Било ге је тешко наћи. Међутим, њој су у једном тренутку остале две инјекције. Као медицински стручњак она је знала да ће то можда бити довољно за нас двоје, али је сумњала да можемо и умрети. Да се то не би десило, она одлучи да мени да обе инјекције и ја преживим, а она умре – присећа се Србољуб, ком су касније испричали ту причу.

Србини родитељи на венчању (Фото: http://jadovno.com)

Мајка је сахрањена у црквеној порти у Модричи, која је гледала на зграду ОЗНЕ. Породица никада није пронашла гроб јер је после рата тај плато прекопан.
Војска је преузела дечака, па је, по наредби мајора Војислава Туфегџића, један од војника увек пазио на малог Србољуба.

Србољуб са 4 године, када му је умрла мајка (Фото: приватна архива)

– У једној великој борби, војник који ме је носио, или се уплашио или је био рањен, написао је на папиру моје име и презиме, податке да сам син мајора Туфегџића, да су ми деда и баба из Штитара у Мачви, ставио ме испод једне букве и покрио грањем. Ту се пуцало и ја сам био уплашен. Ја не знам колико сам ту остао, али сам преврискао од плакања. Онда су наишли партизани, чули су мој плач и извадили ме из тог грања. Затим су ме дали једној курирки која је водила бругу о мени док нисмо дошли до Дрине. Не знам колико је то трајало, али кад ме је она донела у Штитар код бабе и деде, ја никоме нисам хтео да приђем. Заправо, нисам се одвајао од ње и зато мислим да је то потрајало, јер сам се везао за њу. Онда су је баба и деда замолили да легне и да ме успава – присећа се приче коју су му касније причали сведоци.

Са мајком и оцем све време у рату (Фото: приватна архива)

Од очевих родитеља из Штитара прелази код мајчиних у Шабац где започиње школовање. Тада је већ било извесно да ће отићи код ујака у Америку који је обећао његовим родитељима да ће се старати о њему. Касније завршава шабачку економску школу, а по окончању војске жени се и добија кћерку.
– Моја супруга требало је да се породи пред крај године, али никако да се то деси. На крају, она се породи тек 11. јануара, баш на рођендан моје мајке. Онда смо одлучили да јој дамо име Драгослава, по мојој мајци. Убрзо је стигао позив ујака да идем у Америку. Касније је стигла и моја супруга са кћерком – прича.
Носталгија га је мучила, па се 1978. вратио у Шабац. Међутим, како овде није могао да нађе посао, поново се вратио у Америку где и данас живи.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *