Дистрикт
Занимљивости

ГРМ ОДГАЈЕН У ШАПЦУ ЈЕДИНО ЈЕ ЖИВО СЕЋАЊЕ НА ТАКОВСКИ УСТАНАК

Након нешто више од два века од Другог српског устанка (23.април 1815) који је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, а Милоша Обреновића издвојио од осталих историјских личности, актери и догађаји ове велике и значајне националне револуције полако се стапају са митом. Међутим, поред музејских експоната и народних песама, постоји једна жива спона која повезује устаничко давно прошло и садашње доба, а то је таковски грм одгајен у Шапцу, захваљујући Катарини П. Куртовић, одакле је крајем 19. века пресађен у престонички Дворски, данас Пионирски парк.

Таковски грм одгајен у Шапцу данас је раскошно дрво у Пионирском парку

Сађење младице Таковског грма у Дворском парку, коме је 1944. године промењено име у Пионирски парк, где се налази и данас, за време владавине династије Обреновић имало је посебан значај.  У то време датум подизања Другог српског устанка био је најзначајнији општенародни празник, па је тако и овај грм, израстао из жира Таковског грма, који је претходно три године гајен у Шапцу, a затим пресађен у поменути парк, уздигнут у свето династичко дрво.

Грм у Такову на крају 19. века (Извор: Републички завод за заштиту споменика културе Србије)

Грм у Такову и догађај који се наводно под њим збио не помињу савременици и хроничари ових збивања – Вук Караџић, Леополд Ранке, Сима Милутиновић Сарајлија, чак ни сам кнез Милош, па је мит о њему тек касније уобличен. Пола века касније, Милан Ђ. Милићевић, Јован Мишковић, Владимир Карић и Феликс Каниц, сматрају Таковски грм и окупљање под њим несумњивим догађајем националне историје. У биографији кнеза Милоша, написаној за „Поменик знаменитих људи“, Милићевић каже:
„Милош се није одмах примио старешинства у том новом послу. Најпре је много разговарао са свима; мерио је величину посла у који је требало ући; процењивао је чврстину воље у устаника и, кад се уверио да су сви прегли на једно: избавити се, или изгинути; онда је, о Цветима, отишао у Таково цркви, где је било уговорено да се сви вођи састану, као богомоље ради. Онде се опет, под таковским грмом, последњи пут договоре, па оду у цркву на молитву…“

Виђен очима странца

Овако уобличено предање учило се у школи, а углед и значај Таковског грма посебно је растао за време владавине Обреновића. Таковски грм постаје централно место сећања, а такву пажњу поклања му кнез Михаило приликом прославе педесетогодишњице  Таковског устанка 1865. године. Кнез је тада откупио земљиште око грма, такозвана „Кнежева ливада“, где је Таковски грм произведен у званично место сећања. Његов значај истакнут је 1887. године подизањем меморијалног споменика поред њега.

Остаци стабла изложени у Музеју Другог српског устанка у Такову

Везама Таковског грма и династије Обреновића народ је давао космичке димензије. Јован Мишковић, у опису Рудничког краја, записао је и овакво предање о грму: „Дебло му има 7,5 метара; у круни је још дебљи. Некада је имао пет великих главних грана, а сада је остала само једна. Причају људи, да се један велики стуб одломио оне године када је кнез Милош умро, а други, мањи, 1868. године, кад нам и кнеза Михаила нестаде. То народ доводи у свезу надмоћном силом са породичним стањем онога човека, који је први Српски барјак за слободу развио после 1813. год.“
У оквиру пропагандног патриотског путовања по Кнежевини, кнез Михаило посетио је Таково неколико месеци после прославе педесетогодишњице устанка и поред грма одржао говор. Краљ Милан посетио је Таково на Цвети 1883. године, када је након абдикације узео титулу „гроф од Такова“. Краљ Александар долазио је у Таково четири пута – 1889, 1893, 1899. и последњи пут, у пратњи краљице Драге, 8. септембра 1901. године.

Дворски парк 1876-1878. године (Извор: Музеј града Београда)

Пошто је сматрао да ће старо стабло с временом пропасти, кнез Михаило је 1865. године у Такову, засадио нову младицу. Почетком 1901. године, у стари грм ударио је гром и извалио га из земље. Један део гране пренет је у таковску, а други у цркву свете Тројице у Горњем Милановцу, где су чувани као „патриотске реликвије“. Остаци стабла данас су изложени у Музеју Другог српског устанка у Такову. Таковски храст кнеза Михаила последњи пут је пролистао 1990. године, а потом се и он осушио. Поред њега су у неколико наврата сађене нове младице, али се оне нису примиле.
Када је крајем 19. века грм почео да се суши, сађење жирева и узгајање младица постала је, како је писала штампа, једна од најпопуларнијих форми неговања култа о вечном обнављању светог националног дрвета. „Тако је извесна Катарина П. Куртовић из Шапца 1889. посадила таковске жиреве у башти, из којих је никло пет младица. Оваквих примера било је више, али је овај најпознатији, јер је једна од ових младица пресађена у дворски парк Обреновића у Београду.“

Грм кнеза Михаила последњи пут олистао 1990. године

Колико је ова младица била значајна потврђују и „Народне новине“, које су, 31. августа 1900. године, објавиле следећу вест:
„Г. Семека, специјални дописник петроградског ‚Новог времена’ сликао је јуче млади Таковски Грм који се налази у дворском врту. Овај је грмић произведен из жира старог историјског Таковског Грма а до своје треће године негован је у Шапцу – прадедовини Његовог Величанства Краља.“

Михаилов грм у Такову 70-тих година 20. века (Извор: Републички завод за заштиту споменика културе Србије)

Убиством краља Александра и краљице Драге, Обреновићи су уклоњени са историјске сцене па ни Таковски устанак више није сматран важним историјским догађајем. У двор се уселила династија Карађорђевића, а Србија је почела да слави догађаје у Орашцу, 14. фебруар 1804. године, када је почео Први српски устанак, чији је вођа био Карађорђе Петровић.
„Таковски жбунић“ из Шапца данас је моћан храст у Пионирском парку у Београду, на истом месту на коме је засађен, мада је прича о њему заборављена, као и жена која га је одгајила.

На слици Паје Јовановића из 1898. године таковски грм заузима важно место (Извор: Википедија)

Катарина Куртовић била је једна од снаха Јована Куртеше, зачетника лозе Куртовића, удата за његовог сина Павла (1818-1884), штабног капетана у Београду, а потом трговца у Шапцу. Она је била ћерка Јована Ресавца, бившег начелника београдског округа. Рођена је у Свилајнцу. Умна, разборита и лепа родила је Павлу пет синова: Милосава, Косту, Михаила-Лазу, Ђорђа и Петра. Умрла је 19. септембра 1906. године у Шапцу.
Иначе, Јован Куртовић имао је још једну снаху Катарину, удату за најмлађег сина Ђорђа. Она је била ћерка државног саветника Миливоја Јовановића. Унук ове Катарине, Илија Поповић, био је председник шабачке општине од 1935. до 1939. године.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *