Distrikt
Kultura

Biser iz pera mačvanskog velikana posvećen Nikoli Tesli

“Praštajte, svete seni, što vam kosti potresam!… Praštajte što vam imena pominjem, jer ću ih samo po dobru pomenuti!”, pisao je Janko Veselinović u jednom od najvećih i najlepših istorijskih romana srpske literature – u delu Hajduk Stanko. I nastavlja da niže – “Jer najsvetiji putir, što se izli na oltar otadžbine Srbinove, behu grudi vaše; krv, koju tada proliste, i danas je blagodet Srbinu”. Ali to je samo delić onoga što je dao Janko Veselinović.

Janko u društvu srpskih intelektualaca, Narodni muzej Šabac ( Foto: J. Gubelić )

“U našoj kolektivnoj svesti mi ga zamišljamo kao književnika koji sedi pored ognjišta i ognut gunjem beleži mudre reči seljaka i pretače ih u literaturu. Ali, Janko nije samo bio to već i angažovani i priznati intelektualac ondašnje Srbije. Čuvena fotografija sa intelektualcima poput Alekse Šantića, Sime Matavulja, Radoja Domanovića, Slobodana Jovanovića, Jovana Skerlića ili fotografija gde je on u upravi Narodnog pozorišta u Beogradu, kada je predsednik bio Milovan Glišić, govori koliki je on intelektualac bio i gde je njegovo mesto bilo među elitom tadašnje Srbije”, objašnjava Branko Stanković, istoričar.

Ukaz o odlikovanju Janka Veselinovića ordenom Svetog Save, septembar 1904. godine, Međuopštinski istorijski arhiv Šabac ( Foto: J. Gubelić )

Od tog vremena ostalo je sećanje i jedan nemi usamljeni svedok – Hajduk Stankov vajat, u Crnoj Bari, nedaleko od reke Drine. Starinska građevina od kamena, drveta i blata pokrivena biberovim crepom, čuva uspomenu na vreme o kom je pripovedao Janko. Tu je metalni krevet sa slamaricom, prekriven ćilimom. Na sredini omalene prostorije je nizak okrugli sto sa tri stolice. Na zidu visi devojački jelek. Upečatljive su i druge uramljene slike, a posebno ona gde je Zeka buljubaša, sa svojim “golaćima”.

Hajduk Stankov vajat u Crnoj Bari ( Foto: J. Gubelić )

“Janko Veselinović u jednom trenutku odlazi u Beč da izuči telegrafski zanat i tamo sreće Jovu Aleksića, potomka hajduk Stanka koji je bio prvi diplomirani veterinar u Srba. Od njega saznaje za junaštvo Stankovo i tada će Janko poželeti da ovekoveči junake iz Prvog srpskog ustanka”, objašnjava Stanković.

Metalni krevet sa slamaricom u Hajduk Stankovom vajatu ( Foto: J. Gubelić )

Prema statističkim i drugim podacima Jankov roman Hajduk Stanko bio je najpopularniji srpski roman u Kraljevini Jugoslaviji kao i u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, dok je u Saveznoj Republici Jugoslaviji proglašen najpopularnijim romanom u poslednjih 100 godina. Jedan od najomiljenijih i najviše štampanih romana u srpskoj književnosti do današnjih dana Janko je posvetio Nikoli Tesli, o čemu se malo zna.

Posveta Nikoli Tesli, Narodni muzej Šabac ( Foto: J. Gubelić )

Devetnaesti vek plete Ti venac slave. Dopusti i meni da u nj upletem jedan cvetak sa  n a š i h  polja, cvetak prost, ali pokropljen krvlju i orošen suzom  n a š i h  predaka. Njegov miris neka Te seća Tvoje otadžbine, neka Te seća onih zanosnih priča o junaštvu i požrtvovanju kojima Te je Tvoja  S r p s k a  m a j k a u detinjstvu zapajala. Primi ga, Srbine, onako srdačno kao što Ti ga srdačno pruža. Tvoj veliki poštovalac  JANKO VESELINOVIĆ

Jankov sto čuva se u Narodnom muzeju u Šapcu ( Foto: J. Gubelić )

“Ono što je njih dvojicu povezalo je da su obojica sveštenički sinovi. Oni su se sreli u Beogradu i sa Jovanom Jovanovićem Zmajem proveli jednu divnu boemsku noć. Posle toga Janko je nastavio da se raspituje za Nikolu Teslu i tako je nastala posveta”, objašnjava Stanković.

Jankova vizit karta, Međuopštinski istorijski arhiv Šabac ( Foto: J. Gubelić )

Prvi njegov pokušaj štampanja pripovedaka 1886. završio se neslavno jer mu je urednik „Misli“, Kosta Arsenijević, vratio rukopis sa savetom „da se mladi uča ovoga posla okane“ Međutim, on je stvarao gde god je boravio. Pisao je pripovetke dok je sa nepunih 18 godina bio učitelj u Svileuvi i taj sto je sačuvan do danas. U Posavotamnavi Janko je ostavio značajan trag.

Sto na kom je pisao dok je bio učitelj u Svileuvi čuva se u Zavičajnom muzeju u Koceljevi ( Foto: J. Gubelić )

“Prvu službu dobio je u Svileuvi. Mnoge devojke bile su zainteresovane za njega ali on je izabrao Jovanku Jovanović, sestričinu episkopa Nikanora Ružičića. Sa njom je imao kćerku Persidu. Posle toga odlazi iz Svileuve i 1886. godine vraća se u Svileuvu, pa u Koceljevu. Dve godine kasnije izabran je za predsednika opštine Koceljeva. Posle godinu i nešto dana, zbog neregularnosti oko glasanja, posle čega su ga optužili za proneveru, napustio je ovaj kraj”, priča Zoran Živanović, kustos muzeja “Janko Veselinović” u Koceljevi.

Opštinska kasa zbog koje je zaglavio zatvor čuva se u Zavičajnom muzeju u Koceljevi ( Foto: J. Gubelić )

Bio je i pomoćnik glavnog urednika lista Srpske novine, odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem. Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova Pobratim, Dnevni list. Pripovedač, romansijer, dramski pisac. Zbog kritika vlasti, bio je više puta u zatvoru.

Janko sa suprugom Jovankom, Međuopštinski istorijski arhiv Šabac ( Foto: J. Gubelić )

Sto i stolice Jankove koje se čuvaju u šabačkom muzeju nemi su svedoci prvih pripovedaka koje je pisao Janko Veselinović. Napisao je preko 30 knjiga, među kojima su najpoznatije „Slike iz seoskog života“, „Poljsko cveće“ i „Hajduk Stanko“.

Jankova razglednica iz Vrnjačke Banje. Međuopštinski istorijski arhiv ( Foto: J. Gubelić )

“Postoji anegdota da je Janko, dok je živeo u Šapcu, beležio svoje pripovetke u kafani “Devet direka”. Kada bi ostao bez novca, on bi prešao kod Andrije Slavuja, dao bi mu pripovetku, uzeo novac i vratio bi se u kafanu da pije”, priča Stanković.
A, on, mačvanski boem, koji je pripovedao o veličini i snazi ljubavi, tu ljubav mnogi su dovodili u vezu sa lepom beogradskom glumicom Velom Nigrinovom. Ono što je do sada poznato, Vela stasitom Mačvaninu za to nije posredno davala nikakvog povoda, niti je odgovarala na njegove ljubavne signale.

Vela Nigrinova, ljubav Jankova ( Foto: http://balkanekspresrb.rs )

Zbog nje je Janko čak napisao i čuveni pozorišni komad „Đido“ i ulogu Ljubice namijenio baš njoj. Janko je čak u prvom činu ovoga komada oblačio mačvansku nošnju i u horu pjevao da bi Velin nastup bio još uspješniji. Jankov “Đido” bila je prva predstava koja je izvedena u Nacionalnom teatru u Tirani.

Šabačko đačko pozorište na gostovanju u Sremskoj Mitrovici, po oslobođenju, 1918. godine , (Foto: J. Gubelić), arhiva Biblioteke šabačke

Pošto je još krajem 1905. godine počeo ozbiljno poboljevati, bolestan, oronuo i razočaran, krajem maja kreće u zavičaj. Tu je i umro, 14. juna u očevoj kući u Glogovcu. Sahranjen je u kraju glogovačkog groblja, uz svoje Veselinoviće, pored kukuruznih polja — u kutku Mačve njemu dobro znane.

Renoviranje kuće u Glogovcu, Biblioteka šabačka ( Foto: J. Gubelić )

“Tu su sahranjena i njegova dva brata, Stevan, koji je bio rektor beogradske bogoslovije, koji je poginuo u Velikom ratu. Drugi brat, trgovac, nastradao je u Jadranskom moru”, priča Branko Stanković.

Krevet u kom je ležao oronuo i bolestan, Biblioteka šabačka ( Foto: J. Gubelić )

Neizbežne su reči Antuna Gustava Matoša izrečene  prilikom sahrane:
„A tebi, dragi moj čika-Janko, bila laka gruda prađedovska, između zelenog Cera i zelenih voda Drine i Save! U ovom modrilu dobrog neba, u toj plodnoj zemlji, u tim zabranima, vajatima, selima, na ponositim obrazima tih tvojih Samurovića, Topuzovića i Kurtovića, u melodiji Cicvarićeve ciganske muzike – odasvud me greje tvoj plemeniti pogled, Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga! Kako mora da te žali tvoja Mačva kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik, kojemu si dao parče hljeba i parče duše! Janko je nesumnjivo umro kao njegovi dobri ljudi!” (Godišnjak Međuopštinskog istorijskog arhiva Šabac, str. 305 ).

Ovde počiva Janko, mačvanski boem ( Foto: J. Gubelić )

Janko počiva u hladu mačvanskih jasenova i brestova, a njegovo delo živi na ponos potomaka, zemljaka i junaka iz njegove proze.

Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *