Дистрикт
Култура

ЗНАЊЕМ ПРОМЕНИО СРПСКУ НАУКУ И ДРЖАВНЕ ГРАНИЦЕ

Јован Цвијић, академик светског гласа, задужио је своју земљу истраживачким, оснивачким и дипломатским радом за успостављање њених граница. По неприступачним теренима Балкана, провео је готово 40 година, и створио непоновљиве студије, актуелне и данас. Државничке функције одлучно је одбијао, јер је до последњег дана, као председник Српске краљевске академије, свом народу служио искључиво науком. Био је професор Велике школе и ректор Универзитета у Београду, оснивач Српског географског друштва, почасни предавач на Сорбони и бројним научним скуповима у иностранству, покретач више гласила и библиотека. Његово „Балканско полуострво“, „Геоморфологија“ и „Антропогеографија“, залог су даљим поколењима.

Јован Цвијић као дечак 1876. године (Извор: Музеј града Београда)

Рођен је 8. октобра 1865. у Лозници, иако се у литератури наводи Михољдан, 12. октобар. Мајка Марија и отац Тодор, трговац на мало, имали су још петоро деце – Милеву, Соку, Ангелину, Наду и Живка. Поред мајке и њене фамилије, о којима ће касније писати са љубављу, на његово формирање утицаће и близина границе – имао је прилику да упозна менталитет две државе, повезане историјом, вером и језиком.

Јован Цвијић у манастиру Враћевшница 1900. године (Извор: Музеј града Београда)

Био је понос Лозничке гимназије, где је завршио прва два разреда. Наставак школовања у Шапцу и прво раздвајање од куће, тешко му је пало, не слутећи да ће му се будућност састојати од путовања и теренских подухвата. Становао је у Ратарској улици, преко пута тадашње Болнице, а о новој средини оставио је драгоцене белешке у својој „Аутобиографији“: „Шабац према Лозници стварно је изгледао као велика варош, у оно доба врло знатно тржиште за храну и суве шљиве. Велика пијаца, многобројни дућани и дугачки сокаци“, пише.  Шабачка полугимназија, која је била на добром гласу, и способни професори, имали су пресудан значај на његова интересовања и радне навике. „Док сам у Лозници био несвесно најбољи ђак, овде се у мени почне будити свестан живот. Најпре утицајем гимназије и бољих професора. То је била, благодарећи директору Козарцу, најбоље уређена полугимназија у Србији. Било је реда, пазило се на ђачко понашање. Од ђака се захтевао озбиљан рад. Скоро никад се преко дана није остало без часа који је одређен по програму; професори нису често бивали болесни; готово сваки је на часу озбиљно радио“, наводи Цвијић.

Са колегама геолозима из Бугарске 1896. године (Извор: Музеј града Београда)

Како сам каже, први пут је у овој школи осетио „значај духовне и моралне дисциплине“, што ће се у његовом каснијем животу, показати као веома важно. Посебно високо мишљење имао је о тадашњем директору Ђури Козарцу и професору Владимиру Карићу, који је у то време почео радити на географским уџбеницима и скицама. Цвијића је већ у трећем разреду фаворизовао, па је са њим водио дуге разговоре о географији. Из шабачке школе понео је и топло сећање на такозване празничне „класификације“ уочи Петровдана. Том приликом је директор Козарац Цвијића прогласио најбољим учеником, што је привукло пажњу присутних трговаца „широке руке“: „Тиме ми је било олакшано даље школовање. Двојица шабачких трговаца понуде моме оцу, који је такође присуствовао „класификацији“, да ме идуће године узму у своју кућу да им децу поучавам. Мој отац прими понуду Милоша Поповића на Малом Бајиру, и ту сам провео IV разред гимназије. Благодејање и мало новца што су ми родитељи слали, трошио сам поред одела на часописе и на куповину књига“, пише Јован Цвијић у својој Аутобиографији „Из успомена и живота“, штампаној 1923. године.

Професор Владимир Карић утицао је на његово научно опредељење (Извор: Музеј града Београда)

Остале разреде гимназије завршио је у Београду, а из финансијских разлога не уписује жељене студије медицине у Европи. На Математичко-природњачки одсек Велике школе одлази по савету професора Владимира Карића, који му с ентузијазмом говори о значају географије. О Цвијићевој свестраности и истрајности пише Бранко Шашић у „Знаменити Шапчани и Подринци“: „Пошто је већ у младости био човек немерљиве енергије, учио је и читао даноноћно. Већ на првој години студија, он чита стручну литературу на енглеском језику и преводи са енглеског на српски језик. На немачком, он чита Бихнера, Молешота и Монтегаце, као и неке социјалистичке часописе. Истовремено, посебно га интересује песнички геније Петар Петровић Његош; све филозофске сентенце Горског венца знао је напамет“. Овде ће написати рад, значајан и за родни крај.
– Као студент Велике школе написао је рад „Прилог географској терминологији нашој“, где наводи и примере из овог краја. Терминологија коју је Цвијић увео у литературу овим радом, остала је као основа српске географске терминологије, којом се научници и данас служе – објашњава Биљана Радичевић, географ и уредник образовних програма у лозничком Центру за културу „Вук Караџић“.

У Цазину са мештанима 1921. године (Извор: Музеј града Београда)

По завршетку Велике школе постаје предавач у Другој београдској гимназији, а Министарство просвете одобрава му годишњу стипендију за студије физичке географије и геологије у Бечу 1889. године. Питомац Српске Владе, од ког се пуно очекивало, завршио је студије у року, и бива промовисан за доктора наука, пошто је успешно одбранио дисертацију на тему крашког рељефа.
– За израду своје докторске дисертације, која је најпре штампана на немачком, па на српском 1895, Цвијић је, осим теренских истраживања, користио и целокупну научну литературу на свим језицима, која је бројала 500 јединица. Зато су научници његову монографију о карсту сматрали заставничким делом, ништа више није могло да се дода за крашке облике рељефа, од онога што је Цвијић навео – каже Биљана, која се дуже од деценије бави Цвијићевим животом и делом.

Насловна страна Цвијићеве докторске тезе објављене у Београду 1895. године (Извор: Музеј града Београда)

Нажалост, у моментима важним за његов будући научни рад, његова породица у Лозници почиње да се осипа. Јованов отац Тодор умро је док је млади научник на докторским студијама у Бечу, а након неколико година умире и мајка Марија.

Гроб Цвијићевих родитеља на лозничком гробљу (Извор: приватна архива)

У Лозници више никог од породице није остало. Млађа сестра Нада и брат Живко, следећи његов пример, отишли су на школовање у Београд, а сестра Милева, удата у Шапцу за сарача Владу Поповића, након мужевљеве и Јованове смрти, проживљава старост у великој немаштини. Два велика рата, учинила су да се породична кућа Цвијића у Лозници уруши, после чега више није обнављана. Данас на њеном месту стоје спомен-плоча, камени блок и две клупе, којима је обележено место рођења чувеног научника.

Спомен-плоча улици Кнеза Михаила, на узвишици ка брду Трешњица (Фото: Дистрикт)

Цвијић се сматра оцем географије код нас, не само због истраживачких постигнућа, него и јер је створио нове генерације научника. Био је редовни професор Велике школе, а затим и професор новооснованог Универзитета у Београду. Основао је Географски завод, у ком је организовао проучавање наше земље, насеља и порекла становништва. Пратио је рад својих ученика, вредне и даровите постављао за асистенте и слао на студије у иностранство. Заслужан је и за оснивање Српског географског друштва, првог удружења те врсте на Балкану. Два пута је био ректор Универзитета, залагао се за модернизацију и редовност наставе. На теренским истраживањима, која је често изводио у неповољним условима, прешавши хиљаде километара пешке, на коњу, возом, држао се свог младалачког мота: „Студирати географију ногама а не у кабинету“.
– Све летње распусте користио је за теренска истраживања. За 38 година пропутовао је цело Балканско полуострво. Понекад је имао и војничку стражу уз себе, да би могао безбедно да истражује. Увек је са собом носио бележнице, у које је све записивао. Био је одговоран, дисциплинован, па и строг према својим студентима и колегама – каже Биљана Радичевић.

У друштву мештанина 1923. године (Извор: Музеј града Београда)

Као такав, више пута представљао је своју земљу у бројним дипломатским мисијама.
– И пре Првог светског рата ишао је у дипломатске мисије – 1908. послали су га у Велику Британију на заседање Балканског комитета у Лондону, чија је тема била македонско питање. Овај скуп, требало је да поспеши дипломатске односе две земље, угрожене убиством краља и краљице 1903. године – објашњава она.

Диплома о промоцији Јована Цвијића за доктора наука на Универзитету у Бечу (Извор: Музеј града Београда)

Српски научник оженио се у својој 47. години Љубицом, рођеном Крстић. Венчању, одржаном 28. априла 1911. године у Топчидерској цркви у Београду, присуствовали су престолонаследник Александар I Карађорђевић и принц Павле.

Са супругом Љубицом у Братислави 1922. године (Извор: Музеј града Београда)

За време Првог светског рата показао је хуману страну своје личности. Због познавања географских карата и терена, припао је географском одељењу војске, па је у Србији провео ратне 1914. и 1915. годину, када је упућен у Солун. Одатле га је Влада послала у Швајцарску, да као признат научник, заступа интересе Србије код савезника у Европи.
– За то време, он и супруга Љубица, воде евиденцију наших избеглих студената и ђака. Захваљујући фонду који је основан у Лондону, омогућили су њихове стипендирање током целог рата.

Јован и Љубица у Истри (Извор: Музеј града Београда)

Затим га позивају у Париз, где, изједначен са својим колегама на Сорбони, наредне три године предаје на предмету о етнографији Балканског полуострва. Тамо 1918. године, на француском језику објављује своју најзначајнију монографију „Балканско полуострво“.

Ентеријер Музеја Јована Цвијића (Извор: Музеј града Београда)

Због великог угледа у Европи, имао је прилику да постане председник Владе. Ипак његов политички ангажман усмерио је искључиво на побољшање слике Србије у свету. Био је први српски научник именован за члана Конференције мира у Паризу 1918/19. Захваљујући истраживањима граничних подручја, становништва и одлика менталитета знатно је утицао на исход повлачења северних и источних граница Краљевине.

Споменик Јовану Цвијићу у старом делу Лознице (Фото: Дистрикт)

Године 1921. постављен је за председника Српске краљевске академије, и на том месту остаће до 16. јануара 1927. године, када је, након дуге болести, преминуо. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, а његова кућа, изграђена 1905. године по његовим нацртима и жељама, претворена је у музеј, од 1968. отворен за публику.

Најлепша улица у Лозници носи име Јована Цвијића (Фото: Дистрикт)

Захваљујући манифестацији „Цвијићеви дани“, која се великом српском научнику у част, приређује у Лозници сваке године почев од 12. октобра, овај месец посвећен је промоцији науке и културе у Цвијићевом родном крају.

Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

 

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима