Do pre dvadesetak godina u selu Provo, nedaleko od Šapca, postojalo je čak 17 ciglana u kojima su majstori starog zanata ručno proizvodili ciglu, crep i ćeramidu. Danas su od tog sveta ostali tek oronuli objekti, drveni direci i sećanja ljudi koji su zemlju pretvarali u temelj kuća širom Srbije. Među njima je i Slobodan Čokanović – poslednji proizvođač cigle i crepa u ovom selu.
„Radilo se danonoćno“
Dok stoji za drvenim stolom, ne napušta ga sećanje kako rukama oblikuje vlažnu ilovaču. Iza njega, u pravilnim redovima, na drvenim policama sušilo se na stotine tek oblikovanih crepova. Prostor je mirisao na zemlju i vlagu, a svetlost se probijala kroz daske krova.
„Radilo se… Ovo se ovde ubaci, onda daščica jedna fina, svučeš, napraviš ovu kuku. Kad napraviš kuku, pospeš peska i prevrneš ovako“, priča Slobodan Čokanović, pokazujući rukama pokrete koje je ponavljao decenijama.
Tako danas opisuje kako se nekada pravila cigla, ćeramida i crep. Pre samo dve decenije, ovu priču pratila je i slika – puna radionica, ljudi u blatu do kolena i redovi sveže oblikovanog crepa na sušenju. Upravo u toj radionici mesio je zemlju, blato ubacivao u kalupe i pravio crep.
„Sad pravimo glazuru“, objašnjava, kao da je posao još u toku.
Moba kao uslov opstanka
Na ispomoć je dolazilo pola sela, a gotovo cela porodica imala je svoja zaduženja. Težak posao radio se danonoćno, bez predaha.
„Napravimo blato, on seče crep, a mi napravimo – evo ovde dve rupe, u jednoj se meće, u drugoj izlazi. Ja odbacujem, svekar meće, posle guramo u kolicima… Ma kakvi, ne dao Bog više niko ono da doživi ni da radi. Niti bi mogao ko“, priseća se Dobrila Čokanović, Slobodanova supruga.
Iako žena, radila je napar sa muškarcima – vozila traktor, mesila blato, pravila ciglu i crep. „To sam ja bila, što sam bila malo jača. Inače danas – naopako“, dodaje.
Zemlja koja može – i ona koja ne može
Zemlja dovučena iz obližnjeg majdana mešala se sa vodom. Pre jednog veka to su radili konji, a kasnije traktori. U umešanu ilovaču dodavali su pesak i plevu, a zatim je odlazila u kalupe za pravljenje crepa, ćeramide ili cigle.
Ilovača se ručno ili pomoću prese oblikovala u kalupima a sveži proizvodi sušili su se u drvenim objektima. Onda bi se pekli tri dana i tri noći i hladili do pet dana pre vađenja iz peći.
„Nije svaka zemlja mogla. Ove savske zemlje imale su više majdanskih silikata. Od ove crne zemlje, koja ima teške metale u sebi, nije moglo da se pravi“, objašnjava Slobodan.
Presa koja je hranila porodicu
Presa u kojoj se oblikovala cigla danas je zarasla u šiblje, ali nekada je porodici Čokanović značila život.
„Ovde je ubacivana zemlja. Traktor je terao preko kardana, ovde je bila voda, a ovde se izvlačila cigla. Skupi se po 20 do 25 radnika. Po 30.000 se seklo dnevno. Sve je to moglo da se proda. Zadnji put smo sekli 2012. godine“, priča Slobodan.
Vatra koja peče zemlju
Dok jedan seče i poravnava masu blata, drugi priprema kalupe. Njihove kecelje su natopljene ilovačom, a pokreti uigrani, kao da ponavljaju isti ritual stotinama puta dnevno. Tako je i bilo. I više od toga.
Nakon vađenja iz kalupa, cigla i crep su se sušili u posebnim drvenim zgradama sa dobrim provetravanjem, a zatim pekli u furunama.
„Radila sam ja sa ljudima. Pravili blato, punili furunu, gurali crep, gurali blato, drva kupili… Joj, pa to treba 30 do 40 metara drva da ispečeš jednu furunu“, kaže Dobrila.
Drva su dovlačili iz Srema. Kada bi ponestalo bukve i hrasta, sekle su se divlje kruške i trešnje.
Vatra je u ložištima gorela danima, a zatim tinjala dok se ilovača ne bi stvrdla.
„Stane od 24.000 do 25.000 crepova. Ložilo se tri dana i tri noći, a onda se pet dana hladilo. Prodavalo se, išlo po celoj Srbiji“, dodaje Slobodan.
Dok izbija narandžasto-plavičasta svetlost vatre, drva puckaju, a toplota se oseća i nekoliko metara dalje. I tu se završava važan deo posla.
Selo puno ciglana
Nekada je gotovo svako domaćinstvo u Provu imalo svoju ciglanu ili crepanu tik uz kućni prag.
„Vule Marić je radio, Čokanovići, baba Stanija, Cola Babić, Pavle, Mileta, Panta, Žuma… bilo je mnogo ciglana. Danas su ostali samo direci“, priseća se Slobodan Crnaković, meštanin Prova.
Zanat koji je izgradio Srbiju
Od cigle iz Prova sagrađeno je i Kapetan-Mišino zdanje – današnja zgrada Rektorata Univerziteta u Beogradu, kao i brojni domovi, kuće i šupe širom zemlje. Gradilo se bez cementa i armature – koristili su se pesak i kreč.
„Proizvodio sam po 80.000 crepova i oko 20.000 cigli godišnje. Za 40 godina odsekao sam oko tri miliona komada“, kaže Slobodan, kao da ni sam ne veruje u brojke.
Poslednja vatra ugašena vodom
Slobodan Čokanović prestao je da radi 2014. godine. Te godine voda je ugasila vatru u peći.
„Ja sam ostao zadnji. Bilo nas je 17 i jedan po jedan su odustajali. A onda nas je voda zakovala“, kaže tiho želeći da zaboravi majske poplave.
Danas od ciglana u Provu ostaju samo ruševine – za vlasnike bez tržišne, ali sa velikom emotivnom vrednošću.
„Žao mi je da rušim, a moraću“, kaže Slobodan, gledajući zgrade koje ga podsećaju na vreme u kom je bilo ljudi, posla i života – vreme koje se, kako kaže, u ovo selo više neće vratiti.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Vladimirci. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
