До пре двадесетак година у селу Прово, недалеко од Шапца, постојало је чак 17 циглана у којима су мајстори старог заната ручно производили циглу, цреп и ћерамиду. Данас су од тог света остали тек оронули објекти, дрвени диреци и сећања људи који су земљу претварали у темељ кућа широм Србије. Међу њима је и Слободан Чокановић – последњи произвођач цигле и црепа у овом селу.

„Радило се даноноћно“
Док стоји за дрвеним столом, не напушта га сећање како рукама обликује влажну иловачу. Иза њега, у правилним редовима, на дрвеним полицама сушило се на стотине тек обликованих црепова. Простор је мирисао на земљу и влагу, а светлост се пробијала кроз даске крова.

„Радило се… Ово се овде убаци, онда дашчица једна фина, свучеш, направиш ову куку. Кад направиш куку, поспеш песка и преврнеш овако“, прича Слободан Чокановић, показујући рукама покрете које је понављао деценијама.

Тако данас описује како се некада правила цигла, ћерамида и цреп. Пре само две деценије, ову причу пратила је и слика – пуна радионица, људи у блату до колена и редови свеже обликованог црепа на сушењу. Управо у тој радионици месио је земљу, блато убацивао у калупе и правио цреп.
„Сад правимо глазуру“, објашњава, као да је посао још у току.

Моба као услов опстанка
На испомоћ је долазило пола села, а готово цела породица имала је своја задужења. Тежак посао радио се даноноћно, без предаха.
„Направимо блато, он сече цреп, а ми направимо – ево овде две рупе, у једној се меће, у другој излази. Ја одбацујем, свекар меће, после гурамо у колицима… Ма какви, не дао Бог више нико оно да доживи ни да ради. Нити би могао ко“, присећа се Добрила Чокановић, Слободанова супруга.

Иако жена, радила је напар са мушкарцима – возила трактор, месила блато, правила циглу и цреп. „То сам ја била, што сам била мало јача. Иначе данас – наопако“, додаје.
Земља која може – и она која не може
Земља довучена из оближњег мајдана мешала се са водом. Пре једног века то су радили коњи, а касније трактори. У умешану иловачу додавали су песак и плеву, а затим је одлазила у калупе за прављење црепа, ћерамиде или цигле.

Иловача се ручно или помоћу пресе обликовала у калупима а свежи производи сушили су се у дрвеним објектима. Онда би се пекли три дана и три ноћи и хладили до пет дана пре вађења из пећи.

„Није свака земља могла. Ове савске земље имале су више мајданских силиката. Од ове црне земље, која има тешке метале у себи, није могло да се прави“, објашњава Слободан.
Преса која је хранила породицу
Преса у којој се обликовала цигла данас је зарасла у шибље, али некада је породици Чокановић значила живот.

„Овде је убацивана земља. Трактор је терао преко кардана, овде је била вода, а овде се извлачила цигла. Скупи се по 20 до 25 радника. По 30.000 се секло дневно. Све је то могло да се прода. Задњи пут смо секли 2012. године“, прича Слободан.
Ватра која пече земљу
Док један сече и поравнава масу блата, други припрема калупе. Њихове кецеље су натопљене иловачом, а покрети уиграни, као да понављају исти ритуал стотинама пута дневно. Тако је и било. И више од тога.

Након вађења из калупа, цигла и цреп су се сушили у посебним дрвеним зградама са добрим проветравањем, а затим пекли у фурунама.

„Радила сам ја са људима. Правили блато, пунили фуруну, гурали цреп, гурали блато, дрва купили… Јој, па то треба 30 до 40 метара дрва да испечеш једну фуруну“, каже Добрила.
Дрва су довлачили из Срема. Када би понестало букве и храста, секле су се дивље крушке и трешње.

Ватра је у ложиштима горела данима, а затим тињала док се иловача не би стврдла.
„Стане од 24.000 до 25.000 црепова. Ложило се три дана и три ноћи, а онда се пет дана хладило. Продавало се, ишло по целој Србији“, додаје Слободан.

Док избија наранџасто-плавичаста светлост ватре, дрва пуцкају, а топлота се осећа и неколико метара даље. И ту се завршава важан део посла.

Село пуно циглана
Некада је готово свако домаћинство у Прову имало своју циглану или црепану тик уз кућни праг.
„Вуле Марић је радио, Чокановићи, баба Станија, Цола Бабић, Павле, Милета, Панта, Жума… било је много циглана. Данас су остали само диреци“, присећа се Слободан Црнаковић, мештанин Прова.
Занат који је изградио Србију

Од цигле из Прова саграђено је и Капетан-Мишино здање – данашња зграда Ректората Универзитета у Београду, као и бројни домови, куће и шупе широм земље. Градило се без цемента и арматуре – користили су се песак и креч.

„Производио сам по 80.000 црепова и око 20.000 цигли годишње. За 40 година одсекао сам око три милиона комада“, каже Слободан, као да ни сам не верује у бројке.

Последња ватра угашена водом
Слободан Чокановић престао је да ради 2014. године. Те године вода је угасила ватру у пећи.
„Ја сам остао задњи. Било нас је 17 и један по један су одустајали. А онда нас је вода заковала“, каже тихо желећи да заборави мајске поплаве.

Данас од циглана у Прову остају само рушевине – за власнике без тржишне, али са великом емотивном вредношћу.

„Жао ми је да рушим, а мораћу“, каже Слободан, гледајући зграде које га подсећају на време у ком је било људи, посла и живота – време које се, како каже, у ово село више неће вратити.
Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Владимирци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
