Rešenjem o restituciji, zgrada u kojoj je bila policijska uprava u Šapcu vraćena je naslednicima rehabilitovanog inženjera Aleksandra Bučina, koga su partizani uhapsili i streljali odmah po ulasku u Šabac, krajem oktobra 1944. Prostorije, sada devastiranog objekta u Ulici Laze Lazarevića 8, koristile su različite državne službe sedam i po decenija.
Po završetku osnovne škole, sa porodicom, iz rodne Moskve Aleksandar Bučin preselio se u Rostov na Donu, da bi kao kadet Carske vojne akademije u vreme Oktobarske revolucije 1917. godine emigrirao u Srbiju. U Beogradu je završio gimnaziju i Građevinski fakultet, a kao diplomirani inženjer nekoliko godina je radio na hidrometrijskim istraživanjima velikih srpskih reka.
U Šabac, sa službom u Ministarstvu građevine stigao je u februaru 1930. i za jednu deceniju doveo je do velikih i bitnih promena u gradu – izradio je generalni regulaciono-nivelacioni plan grada, plan vodovoda i kanalizacije, projekte za upravnu zgradu „Zorke”, stambenu koloniju ove fabrike, tržnicu, marvenu pijacu, nadgledao je izgradnju Hotela „Zeleni Venac“, a posedovao je i firmu za projektovanje i izvođenje građevinskih radova. Uprkos činjenici da je za grad na reci Savi inženjer Bučin uradio mnogo, samo dan posle oslobođenja Šapca 24. oktobra 1944. odveden je u Okružni zatvor. Preko noći je postao narodni neprijatelj i sa tim bremenom okončan je njegov život.
– Na apoteci Rankovića 27. oktobra 1944. izašao je spisak ljudi koji su ubijeni, on je bio peti na tom spisku. Baba je išla kod Milana Belovukovića Deve kad je pročitala spisak i na njegovoj ruci je videla sat mog dede – ispoveda porodičnu priču njegov unuk po sinu i imenjak Aleksandar Bučin.
Istoga dana majka Ružica, ćerka Tatjana i sin Dimitrije izbačeni su na ulicu, a sva imovina im je konfiskovana. Život su nastavili pod krovom kuće Ružičine majke u Pop Lukinoj ulici.
– Babi su dali sat vremena da uzme samo najosnovnije stvari i da izađe. Istog dana je izašla odavde i nikad se nisu vratili u ovu kuću. Tog istog dana se uselila OZNA.
Naslednik rehabilitovanog predratnog inženjera prvi put otključava kuću u kojoj se rodio njegov otac. Dolazio je i ranije u ovaj objekat, ali da izvadi ličnu kartu ili vozačku dozvolu.
– Pomešan je osećaj tuge i radosti što mogu da uđem i da vidim ove prostorije – ja sam smatrao da je to naša kuća – kaže Aleksandar.
Njihova kuća je i bila, ali su je službe bezbednosti koristile sedam i po decenija. Na osnovu porodičnih sećanja Aleksandar rekapitulira raspored prostorija u staroj vili – zna tačno gde se nalazila dečja, soba njegovog oca i tetke, babina i dedina soba, kao i dedin kabinet u kom je radio i crtao projekte.
Porodica nikada nije dobila zvaničan akt o smrti Aleksandra. Posle transformacije OZNE kuću Bučinovih „nasledila” je UDBA, a kasnije policija. Udovica streljanog inženjera i deca od nemilih događaja zaobilazili su ulicu u centru grada.
– Moja baba, otac i tetka više nikada nisu ovde dolazili. Čak moj otac nije dolazio ni ličnu kartu i pasoš ovde da vadi, nego je njegov ujak za njega to radio – priča.
Unuk Aleksandar je dolazio u tu zgradu, ali samo poslovno.
– Pošto nam je bilo vraćeno, bili smo zavedeni u Katastar, imali smo posedovni list, ja sam se parkirao unutra, u dvorištu su bila dva policajca koja su pušila cigare i iznenađeno me gledala – otkud civil ulazi tu, i rekli su mi: „Gospodine, ne možete biti ovde, niti možete parkirati kola“. Ja sam im rekao: „Vi pušite u mom dvorištu, a radite u mojoj kući, tako da nemojte ništa da brinete“.
Rehabilitacijom dede pravda je zadovoljena jer su dokazali da su ga pogubili pripadnici partizanskog pokreta bez suda. Deceniju kasnije kuća je restitucijom vraćena vlasnicima, kao još jedan u nizu dokaza da pravda možda jeste spora, ali je dostižna.