Distrikt
Društvo

ZGRADA BIVŠE POLICIJE VRAĆENA NASLEDNICIMA STRELJANOG INŽENJERA

Rešenjem o restituciji, zgrada u kojoj je bila policijska uprava u Šapcu vraćena je naslednicima rehabilitovanog inženjera Aleksandra Bučina, koga su partizani uhapsili i streljali odmah po ulasku u Šabac, krajem oktobra 1944. Prostorije, sada devastiranog objekta u Ulici Laze Lazarevića 8, koristile su različite državne službe sedam i po decenija.

Predratna vila bila je vlasništvo inženjera Bučina (Foto: Distrikt)

Po završetku osnovne škole, sa porodicom, iz rodne Moskve Aleksandar Bučin preselio se u Rostov na Donu, da bi kao kadet Carske vojne akademije u vreme Oktobarske revolucije 1917. godine emigrirao u Srbiju. U Beogradu je završio gimnaziju i Građevinski fakultet, a kao diplomirani inženjer nekoliko godina je radio na hidrometrijskim istraživanjima velikih srpskih reka.

Radio je generalni regulacioni plan grada (Foto: Distrikt)

U Šabac, sa službom u Ministarstvu građevine stigao je u februaru 1930. i za jednu deceniju doveo je do velikih i bitnih promena u gradu – izradio je generalni regulaciono-nivelacioni plan grada, plan vodovoda i kanalizacije, projekte za upravnu zgradu „Zorke”, stambenu koloniju ove fabrike, tržnicu, marvenu pijacu, nadgledao je izgradnju Hotela „Zeleni Venac“, a posedovao je i firmu za projektovanje i izvođenje građevinskih radova. Uprkos činjenici da je za grad na reci Savi inženjer Bučin uradio mnogo, samo dan posle oslobođenja Šapca 24. oktobra 1944. odveden je u Okružni zatvor. Preko noći je postao narodni neprijatelj i sa tim bremenom okončan je njegov život.

Bio je stručnjak u svojoj oblasti (Foto: Distrikt)

– Na apoteci Rankovića 27. oktobra 1944. izašao je spisak ljudi koji su ubijeni, on je bio peti na tom spisku. Baba je išla kod Milana Belovukovića Deve kad je pročitala spisak i na njegovoj ruci je videla sat mog dede – ispoveda porodičnu priču njegov unuk po sinu i imenjak Aleksandar Bučin.

Nakon sedam i po decenija, kuća je vraćena vlasnicima (Foto: Distrikt)

Istoga dana majka Ružica, ćerka Tatjana i sin Dimitrije izbačeni su na ulicu, a sva imovina im je konfiskovana. Život su nastavili pod krovom kuće Ružičine majke u Pop Lukinoj ulici.
– Babi su dali sat vremena da uzme samo najosnovnije stvari i da izađe. Istog dana je izašla odavde i nikad se nisu vratili u ovu kuću. Tog istog dana se uselila OZNA.

U kući svog oca nakon mnogo godina (Foto: Distrikt)

Naslednik rehabilitovanog predratnog inženjera prvi put otključava kuću u kojoj se rodio njegov otac. Dolazio je i ranije u ovaj objekat, ali da izvadi ličnu kartu ili vozačku dozvolu.
– Pomešan je osećaj tuge i radosti što mogu da uđem i da vidim ove prostorije – ja sam smatrao da je to naša kuća – kaže Aleksandar.
Njihova kuća je i bila, ali su je službe bezbednosti koristile sedam i po decenija. Na osnovu porodičnih sećanja Aleksandar rekapitulira raspored prostorija u staroj vili – zna tačno gde se nalazila dečja, soba njegovog oca i tetke, babina i dedina soba, kao i dedin kabinet u kom je radio i crtao projekte.

Zgrada dobro poznata Šapčanima (Foto: Distrikt)

Porodica nikada nije dobila zvaničan akt o smrti Aleksandra. Posle transformacije OZNE kuću Bučinovih „nasledila” je UDBA, a kasnije policija. Udovica streljanog inženjera i deca od nemilih događaja zaobilazili su ulicu u centru grada.
– Moja baba, otac i tetka više nikada nisu ovde dolazili. Čak moj otac nije dolazio ni ličnu kartu i pasoš ovde da vadi, nego je njegov ujak za njega to radio – priča.
Unuk Aleksandar je dolazio u tu zgradu, ali samo poslovno.
– Pošto nam je bilo vraćeno, bili smo zavedeni u Katastar, imali smo posedovni list, ja sam se parkirao unutra, u dvorištu su bila dva policajca koja su pušila cigare i iznenađeno me gledala – otkud civil ulazi tu, i rekli su mi: „Gospodine, ne možete biti ovde, niti možete parkirati kola“. Ja sam im rekao: „Vi pušite u mom dvorištu, a radite u mojoj kući, tako da nemojte ništa da brinete“.

Unutrašnjost kuće potpuna je izmenjena tokom godina (Foto: Distrikt)

Rehabilitacijom dede pravda je zadovoljena jer su dokazali da su ga pogubili pripadnici partizanskog pokreta bez suda. Deceniju kasnije kuća je restitucijom vraćena vlasnicima, kao još jedan u nizu dokaza da pravda možda jeste spora, ali je dostižna.

Svideo vam se tekst?