U srpskom narodu pečenica je najčešće mlado prase ili mlado jagnje. Veselin Čajkanović, doktor filozofije, filolog, etnolog, prevodilac, istoričar koji je izučavao religijske teme u svojim delima navodi da je naš narod, pre „prihvatanja“ hrišćanstva praktikovao različite rituale kako bi se zaštitio od zlih duhova. Po mišljenju Čajkanovića vrlo ugledno mesto o božićnim praznicima ima pečenica. Bez pečenice Božić se ne može zamisliti. Narodno verovanje je da se na prazničnu trpezu ne iznosi pernata živina jer simboliše nazadovanje i rasturanje kuće pošto kljuca i baca zemlju iza sebe.
Posebnu simboliku ima prase
„Pečenica se odabira na dosta vremena pre Božića, i onda se podvrgava osobitom režimu; ona ima svoje naročito ime („božićnjar“, i slično). Očevidno je da pečenica nije obično jelo, koje se iznosi na božićnju trpezu tek toliko da bi na njoj bila jedna delikatesa više. Pažnja koja se pečenici ukazuje, verovanje u njenu magičnu moć, i sasvim čvrsto uverenje da je ona o Božiću neizostavna – sve to dokazuje da mi u ubijanju i jedenju pečenice imamo jedan religiozni, žrtveni obred. Reči „Božić je Božić, a pecivo mu je brat“ imaju mnogo dublji religijski smisao no što na prvi mah izgleda. Kult životinja poznat je, ili je bio poznat svima narodima; i kroz fazu kada su životinje obožavane morala je da prođe svaka religija. U religiji našeg naroda ima vazdan tragova od ovakvog stanja stvari. Tragova najprimitivnijeg saveza između čoveka i životinje, totemizma, ima najviše“, navodi Čajkanović.
Na Tucindan se redi i peče
Zbog čega baš svinja?
„Do sada naročito nije ništa govoreno o svinji. Međutim, ima podataka iz kojih se vidi da je ona u starini našeg naroda imala demonsku moć i jasan totemistički karakter. Iz svega ovoga jasno je da je svinja, u starini našeg naroda, bila demonska, totemistička životinja. Božićnje pecivo je žrtva, i to sakramentalna žrtva, neka vrsta pričešća. U primitivnom društvu postojala je obaveza da se totem, ili inače demonska životinja, ne ubija i ne jede; ali uporedo s tim razvila se ideja teofagije, ritualnog jedenja božanstva. Demonsku, „svetu“ životinju, primitivan čovek inače ne dira, ali je svakako u njegovom interesu da, s vremena na vreme, ili i neperiodično (npr. u slučaju kakve epidemije), okusi njene krvi i njenoga tela, da bi se na taj način divinizirao, i postao otporniji prema uticajima zlih demona. Posle svega ovoga – jasno je da je božićnje pecivo totem ili božanstvo, koje ima ritualno da se pojede. Poslovica – očevidno, vrlo starinska – „Božić je Božić, a pecivo mu je brat“, postaje nam sada jasnija. Ona pecivo podiže na rang božanstva, i identifikuje ga sa božanstvom kome pripada božićni praznik. Mi, dakle, u pečenici imamo, očevidno, božanstvo koje se žrtvuje. Međutim, jedna od osnovnih ideja u istoriji religije je da se božanstvo i žrtvuje i rađa u isti mah kada je žrtvovano (upor. npr. slučaj sa Adonisom, Dionisom, i dr.), i u tom pogledu interesantno je da uopšte Božić kao takav, Božić kao dan rođenja mladoga, novoga boga počinje u onom trenutku kada je žrtvovanje peciva definitivno gotovo, tj. kada je pecivo skinuto sa ražnja: u tom trenutku unosi ga domaćin u kuću, s glavom unapred, i pozdravi ukućane sa „Hristos se rodi!“
Vredni majstori ispeku od 200 do 400 prasića
Pečenica se peče na dva dana pred Božić, 5. januara, na Tucindan. Toga dana se kolje i redi pečenica za Božić. Nekada se pečenica „tukla“ – ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan.
Domaćini koji uslužno peki i rede, ispeku u proseku od 200 do 400 prasića.
