Da bi kontrolisali most, Nemci su za vreme Drugog svetskog rata izgradili dva vojna bunkera na Savi. Oni su služili za kontrolisanje vozova koji prelaze most. Oba bunkera bila su identična i čuvala su dve strane mosta, šabačku i klenačku.
Na vrhu bunkera bilo je mitraljesko gnezdo, a straža je dežurala danonoćno.
– Još pre rata na mestu današnjeg motela bila je privatna plaža Milana Mozganje. On je bio poznati socijalista. Nemci su naložili da se ta plaža sredi i tu su se kupali. Kad se završio rat Milana su zavitlavali da je Nemcima prao leđa. Nemci su tu imali barake gde su spavali. Sa šabačke strane bunker je bio uzvodno od Novog mosta, a sa klenačke strane nizvodno. Sa naše strane porušen je 50-ih godina prošlog veka. Još kao dete sećam se da je tu bio kapetan, a vojska je vežbala rušenje. Stavljali su trotil i sećam se da smo posle pronalazili štapine od trotila, a ja sam to skupljao i hteo da zapalim. Bio sam dete. Inače, bunkeri su pod zaštitom državne, pa je kapetan, koji je naredio rušenje jednog od njih, bio pozvan na odgovornost, ali ne znam kako se to završilo – priča Dragan Petrović, šabački fotograf i hroničar.
Bunker je godinama privlačio pažnju meštana, koji i danas pamte kako je izgledao za vreme rata.
– Ovde su bila vrata i stepenište koji su vodili na sledeći sprat. Centralni deo je služio za odžak, tako da je ovde bilo sve organizovano za boravak. Dimenzije su šest puta pet, u osnovi. To je tipična švapska gradnja, kombinacija betona i cigle. Bila su dva sprata i ova prostorija dole. Gore su bile hrastove grede koje su kasnije pokradene. One su držale ceo sprat, krevete i vojnike koji su ovde boravili. Dole je bila puškarnica, a gore mitraljeska gnezda. Jednostavno, bio je to objekat u kom se moglo živeti – priča Stevan Bulić iz susednog sela Klenak.
Bunker je po završetku okupacije služio i za život i za zabavu meštana.
– Ovde je jedno vreme živela moja školska drugarica, negde do 1975. godine. Njen otac je bio odžačar. Ovde su imali sve. Unutra je bilo grejanje na drva, jer kroz objekat postoji odžak, a na prvom spratu imali su toalet. To je onaj istureni deo. Ovde su živeli normalno. Gore su bile i grede koje su držale drugi sprat. Njen otac je ovo malo proširivao i stavio prozore, što može i sada da se vidi. Grejali su se na drva. Ovde je imao čamce da može da pređe kad dođe sa posla ili da prevede decu – priča Stevan Bulić.
Vremenom, bunker je opustošen. Ostali su samo zidovi i unutrašnjost koja ničim ne ukazuje da je to bilo strateško mesto tokom rata.
– Ovde su nekada bile merdevine i tako smo se penjali na prvi sprat jer su vrata i stepenište zazidani. Kasnije je ovde napravljeno mesto za roštilj, pa se društvo okupljalo i uživalo pored reke. Međutim, kada smo zatražili da ovaj prostor koristi ribolovačko udruženje, rekli su nam da je objekat pod zaštitom države – priča Bulić koji ovde dolazi da peca.
Pred kraj rata Nemci su se povukli iz Šapca bez borbe čim je Crvena armija ušla u Srbiju. Tada, 23. oktobra 1944, most je miniran i porušen od strane Nemaca. Most je obnovila nova vlast posle rata.
-Kada su se Nemci povlačili oni su most srušili na nekoliko delova, a bunker je ostao jer nije imao strateški značaj. Ranije, za vreme rata, srušila ga je i naša vojska da bi sprečila ulazak Nemaca u grad. Tada je oštećen samo središnji deo koji je pao u Savu. Kako je on pao u Savu, gornji deo mosta ostao je u nivou koloseka, pa su Nemci varili šine i postavili dve lokomotive sa obe strane. Te lokomotive punili su municijom, pa kada odgurnu onu sa klenačke strane, dočeka je ova druga. Tako je bilo u prvo vreme – priseća se Dragan Petrović.
Bunker je ovekovečen i u filmu „Partizani“, koji je ovde sniman sedamdesetih godina prošlog veka.
– Tada se okupilo celo selo. Svi su došli iz Klenka da vide šta se dešava. Tako je bunker završio na filmu – priča Ljuba Jovičić.
