Beloglavi supovi, izuzetno retke i zakonom zaštićene ptice, preživeli su zahvaljujući – ljudima. U kolonijama u kanjonu reke Trešnjice, kod Ljubovije, redovno dobijaju hranu koju u prirodi ne bi mogli da nađu. Njihovo hranilište posećuju turisti sa svih strana nadajući se da će videti „kraljeve visina“. Međutim, samo retkima se to posreći.
Načičkani na litici čekaju doručak (Foto: J. Gubelić)
Načičkani na steni, beloglavi supovi mirno čekaju svoj doručak. Ovog jutra na meniju su sveže svinjske iznutice iz obližnje klanice. Oni malo gladniji kruže i posmatraju konkurenciju koja grabi plen. Biće i za njih čak i kada se jato vrana nahrani. Lazu Jovanovića vide odlično čak i kad krene od kuće, iz ljubovijskog sela Grčić, ali on njih malo teže. Uzima svoj dvogled i posmatra. Iako ih hrani već dve decenije, svaki put se obraduje kada ih vidi na litici.
“Oni se tamo gnezde. Ponekad dođu na hranilište ali brzo osete čoveka i odmah se udalje. To su za mene najbolje ptice. Oni su čistači prirode. Za razliku od orala krstaša koji zna da uhvati jagnje i prase i odnese, oni neće da jedu živu životinju. Čekaju da ugine i malo odstoji pa tek onda jedu. Nama to mnogo znači jer ne moramo da zakopavamo konja, kravu ili svinju kad ugine, već ja donesem ovde njima”, priča Lazo.
Lazo Jovanović (Foto: J. Gubelić)
Njegov “Land Rover” penje se na oko 1.000 metara nadmorske visine svaki dan, ponekad i dva puta dnevno. Makadamski put dug 13 kilometara pun je krivina i uzbrdica, ali za Lazu to nije prepreka. Prevaljuje put i kada ugreje i kada zaledi. Najteže je zimi kad Azbukovicu okuje led, pa se ne može ni peške. U takvim uslovima teško je ljudima, ali i životinjama. Taško je i Lazi, ali na svoj zadatak kreće bez pogovora.
“Kad padne sneg, ovde se ne može iz kuće. To su snegovi i po metar visine. Tada opština pošalje vozilo da očistimo put. Bude klizavo i rizično, ali za mene to nije prepreka. Bude dana kad jedva stignem do hranilišta, ali stignem. Oni uvek imaju dovoljno hrane”, priča.
Hranilište beloglavog supa (Foto: J. Gubelić)
Juče im je doneo kravu. Trebaće par dana da je dokrajče. Na hranilištu im se pridruže i druge životinje, poput šakala, lisica a ponekad i medveda.
“Kravu pojedu za par dana. Ako nema druge hrane, možda i brže. Sve zavisi. Oni, za razliku od medveda, dođu ovde i jedu dok medved životinju vuče u šumu i tamo se hrani. Svaka životinja se razlikuje. Ja moram, pre nego što utovarim životinju, da proverim sa li su joj veterinari davali lekove, jer da bi doneo supovima, ne sme da postoji rizik da im se nešto desi”, priča Lazo.
Posmatra ih dok su na steni (Foto: J. Gubelić)
Lazo i supovi su stari znanci. U koloniji na obodu planina u blizini Ljubovije ova, po mogo čemu jedinstvena ptica, sa rasponom krila i preko tri metra, fascinira mnoge, a meštane najviše što čisti prirodu. Na litici se gnezdi. Zbog svoje lepote i moćnog izgleda, ali i načina života često su je nazivali i “mitskom” pticom. Ta ptica ovde nije usamljena.
“Ja ih volim. Da ih ne volim, ne bih ovo mogao da radim, ne bih mogao golim rukama da natovarim kravu od 500 kilograma pošto nemam dizalicu. Sve tovarim ručno na prikolicu. Nekad i dva puta dnevno dolazim. Nije lako, ali ja volim taj posao”, priča ovaj zaljubljenik u beloglave supove.
Kruže pre nego što se spuste na hranilište (Foto: J. Gubelić)
Orlovi lešinari, carevi visina i čistači prirode u kanjonu Trešnjica, koje je stavljeno pod zaštitu, radi očuvanja staništa populacije prirodne retkosti beloglavog supa, preživljavaju upravo zahvaljujući Lazi i njegovim kolegama koji ih hrane. Hranilište beloglavog supa ovde dovodi turiste sa svih strana da bi videli lešinara Starog sveta sa belom ogoljenom glavom i vratom i žutim kljunom, dugog do 110 cm i teškog oko 13 kg. Samo retkima posreći se da ih vide makar i na steni.
Put prema hranilištu (Foto: J. Gubelić)
Povratak u Srbiju:
Zahvaljujući Fondu za zaštitu ptica grabljivica pri beogradskom Institutu za biologiju „Siniša Stanković“, beloglavi sup je spasen od izumiranja na teritoriji Srbije. Takođe prstenovanjem ptica saznalo se i nešto više o njihovom životu. Tako jedan od supova markiranih na Uvcu pronađen od ornitologa na stalnom staništu u Judejskoj pustinji u Izraelu. Kasnije je još pet ptica sa Uvca pronađeno na istoj lokaciji, dok je sedam Supova prstenovanih u Izraelu, locirano na staništu u Srbiji.
Beloglavi sup (Foto: J. Gubelić)
Beloglavi sup gnezdi se u klisurama reka na strmim krečnjačkim stenama. Ženka snosi samo jedno jaje u periodu od kraja januara do početka aprila. Na jajetu leže na smenu oba roditelja od 52 do 57 dana. Mladunac posle tri meseca može da leti, ali je i dalje nesamostalan i zadržava se u blizini gnezda i roditelja do jedne godine starosti, kada počinje da luta sve do pune zrelosti.
