Дистрикт
Занимљивости

Мирис бензина и звук мотора – бескрајна љубав коју само они разумеју

Мушкарци углавном жуде за скупим и луксузним аутомобилима, међутим, има оних којима нису важни годиште и цена да би уживали у свом омиљеном четвороточкашу. Ови заљубљеници у звук мотора и мирис бензина из хобија мењају перформансе и визуелни изглед својих возила не би ли им дали лични печат. Како кажу, повезује их добра воља, љубав и страст према брзој вожњи  на такмичењима, али пре свега дружење и пријатељска атмосфера, неизоставни на њиховим окупљањима широм земље и региона.

Љубав коју само они разумеју (Фото: Ј. Губелић)

Препознаћете их по продорном звуку ауспуха налик боингу, упадљивој спољашњости  и затамњеним стаклима. Тунинг клуб Шабац незванично постоји већ деценију, а по сталном саставу од 40-ак чланова и редовним активностима, последње две године.  Сваки динар улажу у своје мезимце, а омиљено место окупљања су им, кад се не такмиче, аутомеханичарске и лимарске радионице. Њихов хоби јесте скуп, али се, захваљујући познанствима и умећу појединаца из Клуба, модификације на возилима изводе за много мање паре од оних у скупим тјунинг шоповима.
„Паклене улице“ пробудиле су адреналин многим љубитељима овог брзог спорта, али су, у складу са законом, остале у оквирима филмског платна и такмичарских стаза. Иако тјунинг подразумева побољшање перформанси мотора ради брзине, раде га искључиво из задовољства и да би показали ко може боље. Ветеран и најстарији члан Тунинг клуба,  познати шабачки глумац Младен Огњановић, прича о почецима.
„Први покушај формирања клуба био је пре десетак година, онда је свако отишао на своју страну, али љубав и страст су остале. Поново смо се окупили пре две године. Има нас четрдесетак, то су вредни момци, пожртвовани, много труда и новца улажу у своје аутомобиле, више воле да дају паре на фолију, лепу гуму, фелну, квалитетан стерео уређај, него на провод. У питању су људи разних професијас – програмери, учитељи, професори, лимари, механичари, електроничари, зидари, таксисти“, каже глумац.

Увек спремни за авантуру (Фото: Ј. Губелић)

Он истиче да иако је пензионер, не игра домине и реми: „Моји најбољи пријатељи су механичари и лимари. Волим да кажем да сам мирис мастикса, лепка за бркове и браду, заменио мирисом бензина и октана. Ја то волим, то ме држи живим, по цео дан сам са тим младим људима, волим да фарбам, загитујем, изгулим“.
Почасни председник Клуба каже да су свака интервенција и активност у оквирима правила Закона о саобраћају: „Ми смо врло видљиви у саобраћају и није реткост да нас заустави полиција, али никада немамо проблема јер је све по закону.  Имамо кодекс понашања када идемо на дешавања.  Ја, рецимо, возим од 70-е године и имао сам две казне само, једну за невезан појас, и за неплаћено паркинг место. Закон је пооштрен, свака прерада мора да се плати, форсира се фабрички изглед, плашим се да нам то не угрози опстанак, поготово два техничка прегледа. Свака прерада контролисана је у Ауто-мото савезу“, истиче.

Ово је њихова пасија (Фото: Ј. Губелић)

Одржавање старијих аутомобила представља луксуз. Тјунинг модификације крећу се од 100 па до неколико хиљада евра, колико кошта и неки аутомобил, па ови Шапчани морају да се сналазе.„Преправке су скупе. Да би се повећала снага и моћ мотора морају многе ствари да се ураде, од ојачања каросерије, а драстично повећање, нпр. убацивање турбине кошта око 500 евра, плус пратеће цеви, интеркулер је од 200 до 400 евра. То све може да се купи ново, а може и половно за мање пара.  Чеда Враштановић, родоначелник Тунинг клуба у Шапцу је аутомеханичар, наш главни маг, тачно зна шта треба за одређену марку аута. Ми помажемо једни другима, имамо пријатеље по целој земљи, у продавницама, на пијацама. Све је баснословно скупо, али се увек снађемо и то је формула за опстанак и рад. Чеда има Калибру 1991, рађена је из љубави, и раставио ју је до задњег шрафа, освежио мотор, купио нове делове, све променио и када би хтео да је прода, цена би јој била 5,5 до 6000 евра“, напомиње.

О сваком детаљу воде рачуна (Фото: Ј. Губелић)

За овај хоби мора да постоји воља за дружењем и надметањем. Масовна окупљања тјунинг аутомобила одржавају се неколико пута годишње у градовима земље и региона. Шабац је прошле године био домаћин, како кажу, најбоље организованог и најмасовнијег скупа.
„Скупило се 140 аутомобила из Шапца, Ваљева, Лознице, Београда, Новог Сада, Зрењанина, Врања, Пирота и шире, Сарајева, Хрватске, Мађарске, Бугарске. Они који су били, рекли су да ће поново доћи и довести још људи јер им се свидело.  У контакту смо са регионалним удружењима од којих добијамо позиве. Ићи ћемо у у Цазин, Сарајево, Охрид, Пулу, Осјек, а и они ће доћи код нас. То је наш понос, тада није битно ко смо и шта смо, промовишемо наш град. Манифестација траје један дан јер нисмо у могућности два дана да организујемо, људи ипак долазе из удаљених места, треба да преспавају, немамо услове за то. Дођу породице са децом, кучичима, дигну врата, поставе шатор, направе комоцију, изнесу храну, деца трче, идиличан је призор док на непосредној близини урлају аутомобили“, каже Огњановић.

Леп спорт за „дубок“ џеп (Фото: Ј. Губелић)

Тјунинг окупљање ће се и ове године одвијати на Старом граду, у недељу, 3. јуна и трајаће читав дан. Делиће се награде по класама, од стајлинга аутомобила и озвучења до паљења гума.
„Професионалне судије оцењују јачину ауспуха, поента је да буде што гласнији, затим оцењује се оригиналност, ентеријер, екстеријер, моторни простор, јачина стерео уређаја. Постоји и категорија најнижи ауто, ауто се провлачи испод лествице. Рецимо на једном такмичењу власник аутомобила позове синове да седну у ауто, и кад њих 5,6 уђе, ауто аутоматски легне, то је сналажљивост. Имамо такмичење вожња с лалом – чуњевима, за које време ауто прође, а најатрактивнији део је паљење гума – ауто се врти у круг, лево десно, прави осмице, спирале на ограђеном простору и уз помоћ задње вуче гуме се врте док се не упале“, најављује програм предстојећег окупљања и напомиње да је скуп максимално обезбеђен.
Почасни председник Клуба тренутно вози Мазду МX 6 из 1994. која је без обзира на годиште производње у одличном стању и како каже у шали – наџивеће га.
„Возио сам оно што нико не воли. Сад возим мазду МX 6 Цоупе, и могу да се похвалим да је 1994. годиште. То се не квари, њихови мотори су сјајни. Не интересује ме удобност колико брутална вожња, не у смислу брзине него звук мотора и ауспуха, волим да осетим рупу. Старији аутомобили имају нешто посебно, свиђа ми се што нема много електронике, релеа, новији аутомобили чим се нешто деси, не функционише без сервиса, а ове је задовољство сређивати“, прича.

Детаљ са љубимца (Фото: Ј. Губелић)

Један од чланова Тјунинг клуба је и Александар Лазаревић. Програмер по занимању, страст према аутомобилима гаји од добијања дозволе, а у Клубу је од оснивања.
„Мислим да се свима јавило то од филма „Паклене улице“. Старија гарда је мало раније постојала, али ово је утицало на млађу сцену. Већина нас је у клубу од 2007, 2008. године. Знамо се доста дуго, то је породична варијанта, на скупове водимо и децу, дружимо се. Све се сведе на дружење, не на развијање брзине. Проблем је и са законом – затамњена стакла су забрањена што је важно за естетику, брзина, све је немогуће, нема где да се вози ни да се проба, не постоје стазе“, каже Александар и набраја интервенције на свом аутомобилу:  „Мој ауто је 2002. Спустио сам га штелујућим амортизерима, подешава се висина по жељи, за кратко време може да се подигне или спусти напред и позади, промењена је маска, скинут је катализатор, прерађен је издув, мислим да је чипован, таквог сам га узео, али је доста бољи него фабрички. Брзина му је око 200 коња“, објашњава Лазаревић.

Спремни за старт (Фото: Ј. Губелић)

„Имамо неколико брзих аута у клубу која активно учествују – нпр. Кадета турбо око 250 коња, он је 1900. Година, затим Опел Астра Ф је 20 турбо, 1992 годиште, а мотор је прерађен на 340 коња. То је опасно брз ауто и на тркама на 402 метра може да добије поршеа. Има разних стилова прерада, свако гледа оно што му одговара. Има аутомобила који су готово у фабричком стању, који су рецимо спуштени само, промењена маска, јер се сада доста прати да ауто буде што приближнији фабричком стању, са естетским захватима у смислу боје, да буде мало занимљивије. Дозвољене су прераде у виду стерео уређаја, интервенције на мотору“, прича Александар.
Бора Димитрић вози Голфа 3 ГТ већ 12 година и има најдужи клупски стаж: „Волим сређивање, дотеривање аута, адреналин, брзу вожњу на скуповима и такмичењима“.
Пасија информатичара Давора Бенцедића, према речима његових колега из Клуба, је да нормалне аутомобиле претвара у ненормалне : „моја Астра Бертоне 2003. годиште, фабрички је имала 1,8 мотор, 125 коња, па су уследиле разне модификације, доста је физичких компоненти дорађено на њега па сада излази близу 300 коња. Споља је комплетно у ОПЦ И Ирмшер пакету – комплетан боди кит је комбинација ове две варијанте. Такмичарски је ауто, имам око тридесетак пехара са њим на стајлингу“, поносан је Давор на свој аутомобил.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима